Европски дух домаћег филма

Смотра европских филмова „Палић 2024” показала је да ће, и поред сталне борбе за већа издвајања за културне манифестације, још дуго живети наш фестивал на сценама Палићког језера. И летња позорница и биоскопска сала биле су за топле дане неочекивано пуне, на 31. издању смотре приказано је 150 филмова, а у програму је учествовало око 100 филмских професионалаца. Отварању су присуствовали и добитници награде „Александар Лифка” глумица Аница Добра, директор фотографије Федон Папамихаел и редитељ Адемир Кеновић. Фестивал је отворио филм „Сва лица доброте” грчког редитеља Јоргоса Лантимоса, шест месеци после премијере у Кану, а затворила га је први пут од кад је смотра европског карактера, додела „Златног торња” домаћем филму, делу „78 дана”, првенцу Емилије Гашић.

Тим речима је протекле фестивалске дане на Палићу за „Политику” резимирао програмски директор фестивала, познати продуцент ФЕСТ-а и домаће кинематографије Мирослав Могоровић, иначе и иницијатор обнове старог биоскопа „Абазија”, који од ове године има и салу „Мира Бањац”. То је омогућило да Палићки фестивал са летњом позорницом данас има три сцене и да не зависи од временских услова.

На фестивалу смо овога јула гледали Ваше духовите „стенд ап најаве” са селектором Николајем Никитином пред сваки филм. Као човек који је филмски на Палићу већ три деценије, оснивач и овдашњег „Дед лејк” фестивала хорор филма и вина, шта планирате још од фестивалских новина?

Те стенд-ап минијатуре, практично, као програмски директор и селектор који природно сарађујемо око одабира филмова, увели смо како бисмо публици приближили разноликост уметничких филмова и објаснили им да су и они са тешким сценама попут „Девојке са иглом”, баш као и комедије, ту да их подстакну на размишљање. На Палић сам дошао пре 29 година и најпре био извршни и оперативни директор. Као програмски, данас водим бригу да се приказују филмови који ће бити гледани у региону и да не приказујемо дела која нису у духу нашег европског фестивала. Европски дух, показало се, поново све више провејава и нашим филмом. Важне су ми селекције „Нови мађарски филм” у сарадњи Мађарским националним институтом  и „Млади дух Европе”, коју планирам да убацим, као приказ краткометражних и експерименталних филмова, у такмичарску селекцију. Публика се вратила на Палић и то је и прилика да отворимо нову сцену у суботичком Народном позоришту, да развијемо црвени тепих, како се каже, и Палић постане престижни фестивал у региону.

Окушали сте се са својом продукцијском кућом у великим филмским остварењима, од којих су само нека „Није лоше бити човек”,  ”Страхиња Бановић”, „Чувари формуле”, „Што се боре мисли моје”. Шта следеће да очекујемо у домаћој филмској уметности и продукцији?

Верујем да ће следеће године бити приказан и запажен филм „Дијеца Козаре” који радимо са Лорданом Зафрановићем, да ће бити завршен и филм Суботичанина  Саболча Толнаија „Вожња бициклом са Золијем Турчином”. У припреми су и „Брод будућности” Јована Арсенића” и „Рупа у огради” Зорана Амара, а поред њих до краја године завршићемо и дебитантско дело Вука Костића „Сети ме се”, као и документарни филм „Видимо се у читуљи 2.0”. Учествујем и у припреми филма Настје Коркије „Кратко лето” у немачко-француско-руској копродукцији, а за „Сарајево филм” фестивал припремили смо ново дело Вука Ршумовића „Међу боговима”. Са Драганом Бјелогрлићем, такође, радо разговарам о даљим новим остварењима.

На конкурсу Филмског центра Србије није прихваћен пројекат за  дело Здравка Шотре о животу Милене Павловић Барили, а на  основу романа Маје Херман Секулић. Какви су вам као продуценту даљи кораци до следећег конкурса?

Жао ми је што нисмо наишили на разумевање за идеју да би у овом тренутку тако значајним филмом, на основу добро оцењене књиге, наш успешни редитељ могао да заокружи своју каријеру којом је дао немерљив допринос не само српском филму, већ и европској и светској култури. Мислим да нико не сумња у његов одабир теме и приказа. Зато никако нећемо одустати и конкурисаћемо и следеће године.

Када смо пре десет година разговарали о почетку обнове биоскопа „Абазија” истакли сте да су Вам као Земунцу изузетно важни споменици богате традиције и културе на нашем тлу. Колико је дух родног Земуна подстакао толики жар за подухвате у филмској индустрији?

Земун, у ком сам растао окружен широким кругом пријатеља разних вера и националности, за разлику од оног из деведесетих ког не памте по добру, био је симбол разноликости и међусобног поштовања. Он ме је научио да прихватим  различитости као богатство, како међу људима, тако и у култури и традицији. Мислим да сам тај дух пренео и на наш европски палићки фестивал. Кад бисмо ми Земунци рекли 'Идем у град', то је значило 'идем код нас', тачније, у стари центар Земуна, у ком се смењују утицаји турске, аустроугарске и домаће архитектуре и културе. У ком смо се, зато, увек осећали као у центру света. У таквој атмосфери следеће године и обележићемо, разним програмима, стогодишњицу „Абазије”, која је ремек дело архитекте Антуна Копуновића и уједно најстарији биоскоп на Балкану.