Исто­ри­ја са­мо­у­ни­ште­ња

У збир­ци при­ча „Не­ке сли­ке све­та”, у из­да­њу „Ал­ба­трос плус”, при­ча „Трип­тих о од­ла­ску чо­ве­ка” по­чи­ње ре­че­ни­цом: „Да ли је то по­че­ло са ар­хи­тек­ту­ром: чо­век је кре­нуо у ви­си­ну, у ста­кло, у че­лик, у бе­тон, у пра­ве и кри­ве ли­ни­је, у без­лич­ност: чо­ве­ко­ва исто­ри­ја је исто­ри­ја са­мо­у­ни­ште­ња.”

У Бар­се­ло­ну љу­ди че­сто од­ла­зе да би ви­де­ли Га­у­ди­је­ве гра­ђе­ви­не – је­дин­стве­не, кре­а­тив­не, не­за­бо­рав­не. На­жа­лост, ви­ше не­ма та­ко из­у­зет­них ар­хи­те­ка­та и ар­хи­тек­ту­ра је по­ста­ла без­лич­на, по­јед­но­ста­вље­на, све­де­на на пра­ве и кри­ве ли­ни­је, не­ко­ли­ко не­у­трал­них бо­ја, не­пре­по­зна­тљи­ва. За из­ве­сно вре­ме гра­до­ви ће по­ста­ти слич­ни, не­пре­по­зна­тљи­ви, Мо­жда ће са­мо Ај­фе­ло­ва ку­ла да бу­де ори­јен­та­ци­ја да се на­ла­зи­мо у Па­ри­зу. А фран­цу­ски ар­хи­тек­та Жан Ну­вел из­ја­вио је: „Ар­хи­тек­ту­ра је бо­ле­сна, али ни­је пот­пу­но мр­тва.” За­што то ар­хи­тек­те ра­де?

Да ли је то све по­че­ло са ар­хи­тек­ту­ром, увод је у при­чу ко­ја го­во­ри о то­ме ка­ко ће чо­век се­бе да уни­шти тех­но­ло­ги­јом, ве­штач­ком ин­те­ли­ген­ци­јом... Ве­ћи­на чо­ве­чан­ства је људ­ска ма­са ко­јом ни­је те­шко ма­ни­пу­ли­са­ти, на­мет­ну­ти јој раз­не ства­ри и убе­ди­ти је да то тре­ба да при­хва­ти. Тех­но­ло­ги­ја, ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја во­де ка пот­пу­ном људ­ском оту­ђе­њу, љу­ди су стал­но за­гле­да­ни у екра­не сво­јих мо­бил­них те­ле­фо­на, ком­пју­те­ра... Ма­ло је људ­ских при­сних кон­та­ка­та, људ­ско оту­ђе­ње је не­ми­нов­но, да ли ће ма­ши­не да за­вла­да­ју, а чо­век се за­у­век из­гу­би не­спо­со­бан да се су­прот­ста­ви.

Де­ца се ви­ше не игра­ју као не­ка­да, не­го се­де уз ком­пју­те­ре, ин­тер­нет... А ко­ли­ко је то озбиљ­на си­ту­а­ци­ја го­во­ри по­да­так да је осно­ван На­ци­о­нал­ни кон­такт цен­тар за без­бед­ност де­це на ин­тер­не­ту. Функ­ци­о­ни­ше се­дам го­ди­на и за то вре­ме до­би­ли су ви­ше од 40.000 по­зи­ва за по­моћ. Сва­ког дру­гог да­на јед­но де­те при­ја­вљу­је же­љу за су­и­ци­дом због на­си­ља на ин­тер­не­ту. И ло­гич­ки се на­мет­не пи­та­ње за­што љу­ди се­бе и сво­ју де­цу из­ла­жу опа­сно­сти. За­што при­ста­ју да им на­мет­ну тех­но­ло­ги­ју, ин­тер­нет, ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју? За­што при­ста­ју да бу­ду део људ­ске ма­се ко­јом се ма­ни­пу­ли­ше?

Ка­кве нас опа­сно­сти вре­ба­ју са­зна­је­мо из по­да­тка да се те­ро­ри­сти вр­бу­ју пре­ко дру­штве­них мре­жа, од­но­сно ин­тер­не­та. Ита­ли­јан­ски струч­њак из обла­сти без­бед­но­сти Мар­ко Ло­бар­ди, на пре­да­ва­њу на Ин­сти­ту­ту за на­ци­о­нал­ну и ме­ђу­на­род­ну без­бед­ност у Бе­о­гра­ду, ре­као је да је вр­бо­ва­ње те­ро­ри­ста пре­ко дру­штве­них мре­жа но­ва опа­сност.

А ка­ква нас опа­сност вре­ба од ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је? У „По­ли­ти­ци” је не­дав­но об­ја­вљен текст под на­сло­вом „Не­ма не­до­дир­љи­вих за ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју”. На „Феј­сбу­ку” се по­ја­вио ла­жни сни­мак пре­ми­је­ра Ми­ло­ша Ву­че­ви­ћа кре­и­ран уз по­моћ ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је. Из ка­би­не­та пред­сед­ни­ка вла­де оба­ве­сти­ли су да је из­ја­ва не­по­сто­је­ћа, ње­гов лик зло­у­по­тре­бљен и да су по­да­ци о про­јек­ти­ма вла­де ла­жни. Очи­глед­но је да за ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју не­ма не­до­дир­љи­вих. Зна­чи – сви смо у опа­сно­сти. И на­ме­ће се пи­та­ње за­што је сми­шље­на ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја. Ње­ни твор­ци ве­ро­ват­но ће ре­ћи да је сми­шље­на за до­бро­бит љу­ди. А љу­ди од ње мо­ра­ју да тра­же за­шти­ту.

На ме­ђу­на­род­ном сај­му ви­со­ке тех­но­ло­ги­је у Пе­кин­гу при­ка­за­ни су ро­бо­ти ко­ји су мо­гли да раз­го­ва­ра­ју с по­се­ти­о­ци­ма. А у хо­ланд­ском гра­ду Ај­ндхо­ве­ну одр­жа­на је фуд­бал­ска утак­ми­ца у ко­јој су игра­ли ро­бо­ти. Ина­че, ту се одр­жа­ва Свет­ско фуд­бал­ско пр­вен­ство за ро­бо­те. У Ја­па­ну су не­дав­но пред­ста­вље­ни ро­бо­ти с људ­ским ли­цем ко­ји се осме­ху­ју. Ја­пан­ски струч­ња­ци, уз по­моћ жи­вих де­ло­ва ко­же, об­ли­ко­ва­ли су ли­ца ро­бо­та да би би­ли што слич­ни­ји љу­ди­ма.

Ре­че­ни­ца „људ­ска исто­ри­ја је исто­ри­ја са­мо­у­ни­ште­ња” са­да до­би­ја пра­ви сми­сао. Чо­век то­не у тех­но­ло­ги­ју и шта га че­ка на дну? А при­дру­жу­ју му се и љу­ди, све­сни свих опа­сно­сти тех­но­ло­ги­је, да би мо­гли да оп­ста­ну.