У Сарајеву станује озбиљна мржња

:Од нашег сталног дописника

Бањалука – Последњи случај с пожарима и срамним одуговлачењем да се да сагласност за долазак хеликоптера из Србије није једина штета коју је политичко Сарајево свесно проузроковало Републици Српској, истиче Жељка Цвијановић, члан Председништва Босне и Херцеговине из Републике Српске. У разговору за „Политику” она наглашава да се у Сарајеву узурпирају уставна овлашћења и приватизују заједничке институције с намером да се ставе у функцију интереса само једног народа: „Блокирају се средства која по основу расподеле припадају Српској, заустављају се пројекти који су важни за развој РС и распирује мржња према Србији и Српској. Могла бих набрајати без краја – од правосудних поступака и ретроактивне примене права до оног што се данас дешава.”

Цвијановићева каже да није нимало чудно да такве политике Сарајева проузрокују реакцију Српске: „Ако сте у стању да свесно отежавате гашење пожара, заустављате нам развојне пројекте, блокирате средства на заједничким рачунима, која би и вашим грађанима значила, или не учествујете у регионалним иницијативама које би користиле и вашем народу и привреди, онда то указује да је у позадини деструктивна и ирационална мржња, као и очити недостатак жеље да градите државу која би била свима по мери.”

Регионална сарадња у невољама која би требало да се подразумева претворила се у исцрпљујућу препирку између српских и бошњачких званичника...

То говори у каквом амбијенту живимо. Уназад 30 година у БиХ видели смо све и свашта, али да неко нечињењем дословно и свесно асистира ватреној стихији која гута десетине хектара националног парка, а ви одуговлачите да прихватите помоћ Србије, која има неупоредиво моћније капацитете за гашење пожара, то је заиста несхватљиво и ван сваке памети. Да је помоћ из Србије прихваћена одмах чим је понуђена, избегле би се оволике размере штете коју је пожар проузроковао. Веома смо захвални Србији на помоћи, као и на свакој врсти подршке коју пружа Републици Српској. Што се тиче БиХ, наставићемо борбу против сарајевских политичких пиромана и последица њиховог штетног деловања усмереног против Српске и њених грађана.

Односи Србије и РС су стална мета оспоравања, мало пре хеликоптера била је то сарадња полиција, а пре тога долазак српских кадета. Тако се нижу примери све до 1991. и за Србе нежељеног отцепљења БиХ од Југославије. Да ли мислите да постоји граница у којој ће се Бошњаци зауставити и рећи: сада је у реду да један те исти народ сарађује, ако им је већ забрањено да буду у једној држави, што већина жели?

Немам разлог за оптимизам. Вишедеценијска пракса показује да не постоје границе у њиховој нетрпељивости према свему што је српско. Примере бих могла да набрајам данима, али довољно илустративна је блокада доласка хеликоптера из Србије. Да ли је потребно да набрајам колико пута су хеликоптери Српске гасили пожаре на простору Федерације БиХ? Мислили смо да је то ствар елементарне нормалности, хуманости и солидарности која треба да постоји упркос свим политичким неслагањима. У Сарајеву очигледно не мисле тако. Тамо станује озбиљна мржња. Погледајте насловнице сарајевских медија, у којима су председници Вучић и Додик изједначени с Луцифером и слично. А зашто? Зато што поштују Дејтонски мировни споразум, зато што се боре за свој народ и што боље односе Србије и Српске, не угрожавајући никога другог. Објасните ми како је на штету Бошњака неки заједнички пројекат Србије и Српске, попут аеродрома у Требињу или хидроелектране „Бук Бијела”? Или ауто-пут који Београд треба да повеже с Бањалуком, па и Сарајевом? Да ли је интерес бошњачких привредника, превозника и грађана да путују лошијим, а не бољим и сигурнијим путевима? Наравно да није. Али то и даље не спречава сарајевску политику да додатно трује међунационалне и регионалне односе, што веома доследно раде годинама, па и деценијама.

Протекли месец био је болан за све народе у региону – сви су обележавали годишњице страдања, Срби су се сећали страдања у „Олуји”, Братунцу и Подрињу, Пребиловцима... Ипак, један детаљ се издвојио – хистерија која је завладала у Сарајеву због тога што су представници ЕУ одали пошту српским жртвама у Братунцу, а због тог геста су уследиле и претње од директора Меморијалног центра у Поточарима.

То сам разумела као болесну хистерију, крајње ниподаштавање српских жртава и као директну и монструозну претњу упућену делегацији ЕУ у БиХ од стране Емира Суљагића. Шта значи када некоме кажете, као што је он то учинио, да ће због нечега „паклено платити”? Свашта ми пада на памет, а ниједна од тих асоцијација није безазлена. Мада, видим да се правосуђе није превише потресло због ове претње. Било би занимљиво видети како би одреаговали да је представник неког српског удружења изјавио нешто слично. Верујем да би га и правосуђе и медији и дипломатски кор развлачили и шиканирали месецима. Навикли смо већ деценијама да се Бошњацима и њиховим представницима опрашта све и свашта од стране њихових ментора. Од веза са Ал Каидом, довођења терориста за време рата, који су преко ноћи постајали држављани БиХ, па све до шуровања с разним државама које су осведочени непријатељи колективног Запада. Зашто би нас онда чудило кад им се још и извињавају као што су то учинили, након што су, на пример, одали пошту мртвим српским жртвама, укључујући и страдалу децу.

Још једна необичност обележила је протекли период, а то је расправа између власти РС и америчке амбасаде у Сарајеву, која је, по прорачуну медија, оборила рекорд у издавању саопштења.

Мени некако делује да је америчка амбасада, због спознаје да опозиција у Српској стоји веома лоше, одлучила да пред локалне изборе преузме њихову улогу. Иначе, не би било згорег да се многе амбасаде у БиХ врате у оквире Бечке конвенције о дипломатским односима. Сигурна сам да се овакво понашање у земљама из којих долазе не би толерисало ни 24 часа.

Министар Елмедин Конаковић писао је недавно западним престоницама, молећи их да задрже ОХР у БиХ. Да ли имате сазнања да се разматра гашење или измештање Канцеларије високог представника, како се раније спекулисало, или министар спољних послова на тај начин поступа само зато што зна колико страна супервизија иритира Бањалуку?

Прво и основно, Конаковић не представља БиХ и писао је у своје име. Да би нешто било став БиХ, морало би претходно да се разматра на трочланом Председништву БиХ, о чему би се одлука морала донети консензусом. Министар спољних послова тако дефинисане ставове проводи, он их не креира. Дакле, Конаковић је само један од примера упорног кршења уставних процедура од стране бошњачких политичара, а што се дешава у континуитету, као што се у континуитету и толерише од тих истих странаца који тобож бране дејтонски устав, а у ствари га разграђују заједно са својим бошњачким партнерима. То је пракса која деценијама урушава БиХ. У том писму изнео је гомилу неистина. Што се тиче ОХР-а, или боље рећи улоге високог представника, требало ју је давно вратити у оквире Дејтонског споразума, а примат дати дијалогу између БиХ и ЕУ ако се желела дати шанса БиХ да почне живети живот нормалне демократске државе. Толерисати појаву да један појединац, на пример, доноси законе уместо демократски изабраних надлежних парламената, стварно не делује баш нормално, а ни демократски. Међутим, Конаковићу и њему сличнима треба страни тутор који ће бошњачке политичке жеље претварати у стварност и зато и пише то што је писао.

Док Конаковић захтева задржавање протектората, у Сарајеву се води поступак против председника РС јер у Бањалуци не признају Кристијана Шмита као високог представника. У којој мери све то компликује функционисање БиХ и нормалан дијалог домаћих званичника?

Није ствар у томе да ли Бањалука признаје или не признаје постојање високог представника, већ да ли је особа која се тако представља на ту позицију изабрана у складу с процедурама прописаним Анексом 10 Дејтонског споразума. Никад нико у Републици Српској није спорио да је улога високог представника предвиђена тим споразумом, већ се указивало на то да су они брутално излазили из оквира мандата и улоге коју су њиме добили, позивајући се на такозвана Бонска овлашћења, која исто тако немају упориште у међународном праву. Процес против председника републике и директора „Службеног гласника РС” је политички процес смештен у правосудни оквир. Оптужени су, како то стоји у оптужници, због „непоштовања одлука високог представника”, што је само по себи већ индикативно, а онда кад видите да им се суди јер су, радећи свој посао, стриктно поштовали Устав и законе Републике Српске, а не одлуке неизабраног странца, јасно је чему служи тај процес. Суди им се за оно за шта се никоме ни у једној демократској и уређеној земљи не би судило. Зато бошњачки политичари и пишу писма по свету и мољакају за останак оних који су им омогућили да се преко правосуђа обрачунавају с Републиком Српском и њеним изабраним представницима.

Слична ситуација је и с Уставним судом БиХ, чије одлуке РС оспорава, али та институција и даље ради, то јест делује и без представника из РС.

Да, постоји одређени шаблон. Поједини странци подржавају приватизацију заједничких институција од стране Бошњака, а онда и њихове одлуке које су по правилу на штету Републике Српске. По општем уверењу које влада у Републици Српској, Уставни суд је својим одлукама, којима је креирао нова уставна решења уместо да је штитио постојећи Устав, био генератор многих политичких криза у БиХ. Стога се и тражила његова реформа како би та институција добила неопходни кредибилитет, а његове одлуке не би биле тема за упорне расправе и кризе. Међутим, то очито није у интересу оних који на сваки начин настоје централизовати БиХ, а онда оптужују Републику Српску јер се противи девијацијама које су у уставном систему земље направиле разне интервенције високих представника или одлуке тог суда. Реформи Уставног суда, али и редовног правосуђа треба приступити на озбиљан и одговоран начин да би, с једне стране, постојала ефикасна заштита Устава, а с друге стране и општа правна сигурност свих грађана и привредних субјеката. Зашто се неки томе опиру треба питати бошњачке политичаре и поједине стране амбасаде.

У БиХ су свакодневна препуцавања на политичкој или националној основи. Ипак, владајућа коалиција на нивоу БиХ представника сва три народа опстаје. Како видите будућност те коалиције и да ли је то трачак наде да функционисање власти на нивоу БиХ није немогућа мисија?

То је у суштини више скуп странака које чине власт на заједничком нивоу БиХ него што је нека коалиција, какву на пример имамо на нивоу Републике Српске. Будућност те власти на нивоу БиХ може почивати искључиво на дијалогу представника три народа без обзира на аспирације појединих политичких партија да се представљају као грађанске, јер у суштини и постојање БиХ почива на таквом принципу. А истински дијалог биће могућ тек онда када политичко Сарајево престане да машта о златним рибицама са стране које ће им на тацни испоручити унитарну БиХ. Кад мало боље погледате, видите да највећа опасност за БиХ долази из Сарајева, а сва друга објашњења и оптужбе на рачун Републике Српске представљају настојања да се замагли реалност.