Болоњска вода

„Намирисати се болоњском водом обавезан је свако ко жели међу аристократе и елиту!”, гласи рекламни слоган и врховно начело „Друштва за афирмацију и кретенско обожавање свега што је модерно, макар било и глупо”, које ових дана има све више присталица.

Шта, нисте чули за то удружење? Па, јесте оно малко дискутабилно, нема чак ни представништво. Али вазда има представнике. Крајње одважне и срчане. Њих нимало није уплашила, рецимо, ситуација у Италији, настала увођењем новог система студирања. А та ситуација да се веома лако препричати: учиниш да свако може да дипломира, па добијеш невероватанброј интелектуалаца, иако једва петина становника то реално треба да буде. Не зато што тако каже неки надобудни академик, него зато што је толика реална потреба, с обзиром на радна места која траже високо образовање. Тај је проценат у Италији вишеструко премашен, што је, наравно, довело до тога да људи немају где да раде – авај, али сад неће ни да буду шустери, јер су, забога, интелектуалци. По нашки, то се означава речју пичвајз. Међутим,ми имамо посебан ген за склоност ка ничим изазваном срљању у очигледну невољу и то је значајан биолошки феномен,по томе што, за разлику од свега осталог у арсеналу живог бића, он не служи за адаптацију него за пропаст. Но, добро, има и весела страна: утврђено је да тај ген омогућава и јединствен музички таленат, из милоште назван „свирање к...”.

Међутим, нови мирис „болоњска вода” не делује на свакога исто: док једни од њега миришу, други се гуше. Штавише, тај мирис само тако и ради: ако се једни не гуше, други уопште не могу да замиришу. Намирисани, већ након првог штрца, добију потребу да 12 сати дневно буду на факсу – макар им небо пало на главу. Нема изостајања – тако мора, ако желе да миришу.

Али, некима је та милина другачије пала: деци која немају родитеље буржује него опцију да раде и студирају истовремено. Што је скоро немогуће: можеш да радиш и дајеш испите, али не и да идеш на предавања и вежбе. Е, сад, како да то изведу неки ови клинци, кад је наређено прскање факултета „болоњском водом”? Како да раде и издржавају се, кад водица диктира сталну присутност на факсу? Та каста крајње поштених младих људи испада из игре – њих парфем гуши, плућа ћао. А колико је само воље у онога ко је спреман да ради и учи истовремено, колико енергије вредне поштовања! Али не, Дарвинов принцип селекције (опстају само најјаче јединке) неће да им уважи жртву, они немају права да се образују. А и зашто би имали: они својом способношћу да раде, слабо зараде и приде гутају г… показују одличне предиспозиције за трећу смену неке фабрике, према томе– сматра поменуто удружење – тамо им је и место.

Али, то није све. Постоји посебна фракција тог удружења: „Одсек за екстремни безобразлук и светлосно убрзање Дарвина”. Тај сектор забринуо се за алпинистичке способности школарине, што је чудно, јер је школарина сваке године показивала напредак у вештини пењања, па се ангажовао и помогао јој да освоји врх звани Материна. Тај врх је толико висок да нико није слутио да уопште постоји, али, храбра школарина успела је, чак без много муке, да се попне у Материну. Као да чуда није доста, школарина је урадила још нешто: исукaлаје своју прилично набреклу алаткуи са висине на коју се попела почела да пиша на главе затеченима, док су они били затечени у сваком смислу те речи. Удружење је тај потез објаснило управо Дарвином: „Овако се убрзава селекција! Хоћемо расу Надсрба! Кад слаби цркну од глади, остаће само елита, која ће парењем да изроди нацију будућности, какву желимо у новом веку!”. Упитани да прокоментаришу куда, заправо, иду толике паре, враголасто су одговорили: „Те паре омогућавају нама да прођемо селекцију, јашта! Ваљда ми, који чинимо толико добро свом народу, заслужујемо бар то”. Какве лоле! Они, такође, налазе да је велики проблем што паметни паметују, пошто тиме понижавају оне који то нису, па сматрају да ће свет бити много лепши ако макар један део – паметне а сиромашне (што је висок проценат) претворе у шљакере, а глупанеу директоре, да заповедају и да се својим лако стеченим дипломама поштено наругају паметнима за толике године угњетавања.

Угушени организују протесте, али ко нема даха – нема ни гласа. Но, кога брига: живела (р)еволуција!