Bolonjska voda

„Namirisati se bolonjskom vodom obavezan je svako ko želi među aristokrate i elitu!”, glasi reklamni slogan i vrhovno načelo „Društva za afirmaciju i kretensko obožavanje svega što je moderno, makar bilo i glupo”, koje ovih dana ima sve više pristalica.

Šta, niste čuli za to udruženje? Pa, jeste ono malko diskutabilno, nema čak ni predstavništvo. Ali vazda ima predstavnike. Krajnje odvažne i srčane. Njih nimalo nije uplašila, recimo, situacija u Italiji, nastala uvođenjem novog sistema studiranja. A ta situacija da se veoma lako prepričati: učiniš da svako može da diplomira, pa dobiješ neverovatanbroj intelektualaca, iako jedva petina stanovnika to realno treba da bude. Ne zato što tako kaže neki nadobudni akademik, nego zato što je tolika realna potreba, s obzirom na radna mesta koja traže visoko obrazovanje. Taj je procenat u Italiji višestruko premašen, što je, naravno, dovelo do toga da ljudi nemaju gde da rade – avaj, ali sad neće ni da budu šusteri, jer su, zaboga, intelektualci. Po naški, to se označava rečju pičvajz. Međutim,mi imamo poseban gen za sklonost ka ničim izazvanom srljanju u očiglednu nevolju i to je značajan biološki fenomen,po tome što, za razliku od svega ostalog u arsenalu živog bića, on ne služi za adaptaciju nego za propast. No, dobro, ima i vesela strana: utvrđeno je da taj gen omogućava i jedinstven muzički talenat, iz milošte nazvan „sviranje k...”.

Međutim, novi miris „bolonjska voda” ne deluje na svakoga isto: dok jedni od njega mirišu, drugi se guše. Štaviše, taj miris samo tako i radi: ako se jedni ne guše, drugi uopšte ne mogu da zamirišu. Namirisani, već nakon prvog štrca, dobiju potrebu da 12 sati dnevno budu na faksu – makar im nebo palo na glavu. Nema izostajanja – tako mora, ako žele da mirišu.

Ali, nekima je ta milina drugačije pala: deci koja nemaju roditelje buržuje nego opciju da rade i studiraju istovremeno. Što je skoro nemoguće: možeš da radiš i daješ ispite, ali ne i da ideš na predavanja i vežbe. E, sad, kako da to izvedu neki ovi klinci, kad je naređeno prskanje fakulteta „bolonjskom vodom”? Kako da rade i izdržavaju se, kad vodica diktira stalnu prisutnost na faksu? Ta kasta krajnje poštenih mladih ljudi ispada iz igre – njih parfem guši, pluća ćao. A koliko je samo volje u onoga ko je spreman da radi i uči istovremeno, koliko energije vredne poštovanja! Ali ne, Darvinov princip selekcije (opstaju samo najjače jedinke) neće da im uvaži žrtvu, oni nemaju prava da se obrazuju. A i zašto bi imali: oni svojom sposobnošću da rade, slabo zarade i pride gutaju g… pokazuju odlične predispozicije za treću smenu neke fabrike, prema tome– smatra pomenuto udruženje – tamo im je i mesto.

Ali, to nije sve. Postoji posebna frakcija tog udruženja: „Odsek za ekstremni bezobrazluk i svetlosno ubrzanje Darvina”. Taj sektor zabrinuo se za alpinističke sposobnosti školarine, što je čudno, jer je školarina svake godine pokazivala napredak u veštini penjanja, pa se angažovao i pomogao joj da osvoji vrh zvani Materina. Taj vrh je toliko visok da niko nije slutio da uopšte postoji, ali, hrabra školarina uspela je, čak bez mnogo muke, da se popne u Materinu. Kao da čuda nije dosta, školarina je uradila još nešto: isukalaje svoju prilično nabreklu alatkui sa visine na koju se popela počela da piša na glave zatečenima, dok su oni bili zatečeni u svakom smislu te reči. Udruženje je taj potez objasnilo upravo Darvinom: „Ovako se ubrzava selekcija! Hoćemo rasu Nadsrba! Kad slabi crknu od gladi, ostaće samo elita, koja će parenjem da izrodi naciju budućnosti, kakvu želimo u novom veku!”. Upitani da prokomentarišu kuda, zapravo, idu tolike pare, vragolasto su odgovorili: „Te pare omogućavaju nama da prođemo selekciju, jašta! Valjda mi, koji činimo toliko dobro svom narodu, zaslužujemo bar to”. Kakve lole! Oni, takođe, nalaze da je veliki problem što pametni pametuju, pošto time ponižavaju one koji to nisu, pa smatraju da će svet biti mnogo lepši ako makar jedan deo – pametne a siromašne (što je visok procenat) pretvore u šljakere, a glupaneu direktore, da zapovedaju i da se svojim lako stečenim diplomama pošteno narugaju pametnima za tolike godine ugnjetavanja.

Ugušeni organizuju proteste, ali ko nema daha – nema ni glasa. No, koga briga: živela (r)evolucija!