Као да се ништа није десило

Тачно месец дана након што је Влада Црне Горе признала Косово (9. октобра), у Котору су одржани локални избори (9. новембра). Била је то прва провера како су бирачи примили ову одлуку владе која је узнемирила Црну Гору и натерала лидера опозиције Андрију Мандића да штрајкује глађу.

Посебно интересовање владало је за постигнути резултат Демократске партије социјалиста, чији је председник Мило Ђукановић, актуелни премијер и човек који углавном о свему одлучује у најмлађој европској држави.

Многи су веровали да управо Ђукановићево признање Косова, које, за сада, ништа није донело просечним црногорским грађанима изузев нелагоде приликом путовања у Србију, може да буде почетак краја његове неприкосновене власти. Јер на питање зашто је Влада Црне Горе признала Косово, и то дан после годинама чеканог тријумфа српске дипломатије у Уједињеним нацијама, за све ово време није било уверљивог одговора. Неки су упоређивалисадашњеса временом НАТО-бомбардовања СР Југославије када је Ђукановић етикетиран као издајник због тога што је, несвојствено Црногорцима, отишао „на ноге” Мадлин Олбрајт, ондашњем државном секретару САД. Међутим, било је и његових тврдих критичара који су, гледајући гротескне покушаје Војске СРЈ да из Луке Бар, неадекватним наоружањем, погоди НАТО-авионе који су са смртоносним товаром летели ка Србији, коментарисали: „Добро је што је Мило ишао код Мадлин, јер кад би једна бомба пала на нафтна постројења и такозвани Б материјал у Луци Бар, читав град би одлетео у ваздух”.

Тај за неке јуначки, а за друге кукавички чин ондашњег председника Црне Горе, сви су, ипак, разумели.

Овај нови чин – признање Косова, говорило се, четири петине Црне Горе не разуме и не подржава.

Занимљиво је, међутим, да у протеклих 35 дана ни један једини члан или макар симпатизер ДПС-а није јавно изразио своје неслагање са одлуком владе о признању Косова. А сигурно међу њима има оних који су рођени на Косову и Метохији и чији су преци тамо сахрањени.

У међувремену, ДПС убедљиво је победио у Котору освојивши 40,81одсто гласова бирача и 15 од 33 одборничка мандата – чак пет више него на прошлим изборима. За формирање власти потребан му је коалициони партнер са само два освојена мандата, таман колико је, рецимо, освојила Либерална партија, која је већ почела да кокетира.

А својевремено је управо лидер Либералне партије казао да би у Црној Гори на изборима победио и коњ уколико га Ђукановић кандидује, алудирајући на средства застрашивања која режим користи и слабу вољу народа.

Након избора у Котору многи истичу да ни евентуални референдум о непризнавању Косова не би прошао, после, на пример, једномесечне кампање Ђукановића и његових партијских другова на терену, а они најразочарaнији тврде да би, ако би се Ђукановић вратио српству, опет добио изборе, јер би такозвана већинска Црна Гора брзо прешла на његову страну.