Крајишко друговање уз „веселу машину”

Приједор – Обично по Митровдану у поткозарским селима, се у пуном јеку пече ракија. То је време када се летина спрема на сигурно, дрва складиште за зиму. Остало је још само да се запали ватра под ракијски котао, узаврело воће из великих бачви преточи у праву шљивовицу и полако и сигурно се припреми за предстојеће хладне дане. Они доносе празнике и славе које Срби у овом делу Српске обележавају.Све скупа „не иде” без добре капљице по којој је Поткозарје надалеко познато.

Једно такво мало друштво окупило се ових дана у селу Брезичани,код Приједора. Главни котлар је Љубан Тубин, који је у овом послу готово ветеран.Наставља традицију коју је пре четрдесет година започео његов отац Илија.

– Само добрим пријатељима излазим у сусрет и дођем да им испечем ракију – не крије Љубан и вели да је сада на „лепом задатку” јер су са њим његови другари из Ловачког удружења „Мраковица“. Зато су тога дана, на тапети биле ловачке шале, досетке са прела, али сећања на дане како је некада било. Тубин вели да је данас овај посао изгубио драж коју је некада имао. Било је,вели, све некако лепше. Пре свега далеко више људи, пријатеља и комшија коју су се знали окупити око „веселе машине” .

– Верујте, некада је шљива толико добро знала родити да се дешавало да је само моје домаћинство имало преко стотину котлова. Данас тога више нема, јер ни шљиве нису што су некад биле – прича Љубан и завирује у сваки делић система који мора функционисати беспрекорно до „финалног” производа. Ово воће је, каже он, оболело, па тако домаћини под Козаром годинама муку муче са „шарком”, болешћу шљива која узима свој данак. И док подсећа на предратно, сретно време, не заборавља поменути да је чин печења ракије увек пратила традиционална ојкача, песма која је овај крај пронела по целом свету.

Ипак, и данас се успева унети весеља и оптимизма међу људе који раде овај посао. Љубан истиче да му све некако брже пролази у лепом друштву. Било је за пиће нове, али и старе шљиве, те презалогајити који ражњић за који се побринуо комшија Бране Дејановић, у Приједору познат као дугогодишњи и искусни месар. Нису изостале ни догодовштине наших полицајаца који живе у непосредној близини Драге Мудринића, који је тога дана био главни домаћин.

– Задовољан сам како ове године „баца”, право је добро, биће ракије ако бог да и много више него што сам планирао – смешкајући се говори Мудринић и вели да је за њега ова година била родна.

Леп и сунчан дан пратио је ово весело друштванце које је закратко време завршило свој посао. Сви још на сигурним ногама, малкице усјајили очима договарају ново виђење, код комшије преко брда. Можда и тамо буде лепо и весело. Нема разлога да не буде, вели Љубан на крају и додаје да докле год је жив остаје веран своме котлу који га никада није изневерио. А и како би када га је ручно израдио један проверени Новосађанин тачно пре 40 година.

– Нажалост, данас сви више воле обојена пића него праву ракију, што је велика грешка – климајући главом отпоздравља главни котлар и казује да модеран начин живота полако а сигурно истискује још један леп а користан чин по коме су мала места одувек била позната.