Последње тајне уклетог писца

Специјално за „Политику”
Париз – И четрдесет седам година након смрти Луј-Фердинанда Селина (1894-1961) помињање његовог имена још увек изазива у Француској нелагодност и љутњу. Али и дивљење и фасцинацију. У жељи да изнова осети расположењеи без предрасуда говори о Селиновој контроверзној личности и делу, недавно му је познати књижевни часопис „Лир” посветио вансеријски, тематски број. У ванредно занимљивим текстовима пратимо читав низ сведочења последњих преживелих Селинових пријатеља, његових издавача, адвоката, критичара и биографа, бројних личности из Данске у којојје Селин провео шест година у егзилу од чега осамнаест месеци у затвору.

„Лир” преноси у целиничувени интервју са Селином, објављен у листу „Експрес” 1957. године који је постао предмет нечувеног скандала и протеста. Текстовима се придружују многе узбудљиве, необјављиване фотографије из Селиновог приватног живота, делови његових писама упућених Франсоа Моријаку, Хенрију Милеру или другим писцима, фотокопије личних исправа… Посебан дар читоцима чини факсимил четири, од укупно 876 страница Селиновог оригиналног рукописа „Путовање накрај ноћи” за који се веровало да је изгубљен, а који се „чудом” појавио 2001. године.

Тог лепог мајског дана, митски рукопис се појавио изненада, након читавих 60 година, на једној аукцијској продаји. Два тајанствена колекционара подигла су му цену до нечувене цифре од 12 милиона француских франака. Светски рекорд за један књижевни рукопис! Овај необични догађај имао је срећан завршетак. Француска Национална библиотека успела је да, захваљујући богатом мецени, сакупи астрономску суму и откупи драгоцени рукопис који се дуго, а да то нико није знао, налазио у приватној својини галеристе Пјера Береса.

„Лир” штампа и сведочанство из прве руке о везама тада већ познатог романсијера са Немцима током окупације. Ради се о одломку из мемоара бившег СС пуковника Хермана Биклера, родом из Стразбура, који је у Паризу 1943. године био задужен за контрашпијунажу и надзор над личностима из политичког живота. Биклер се након рата настанио са породицом у Северној Италији пошто је у Немачкој, у одсуству, био осуђен на смртну казну. У близини језера Лугано, где и данас живи, основао је предузеће за промет текстилом и никада није имао озбиљнијих проблема са правосуђем.

У својим сећањима Херман Биклер посвећује подуже поглавље дружењу са Селином. Описује га као једног од најинтересантнијих и најсимпатичнијих људи које је имао прилике да сретне у Француској. Име доктора Луја Детуша, под књижевним псеудонимом Луј-Фердинад Селин, било му је познато још од почетка тридесетих година када је у једном алзаском дневном листу објавио критику његовог романа „Путовање накрај ноћи”. Десет година касније упознао је и лично тог високог човека широких рамена, бледог лица и црне рашчупане косе, у неуредној бунди од овчијег крзна. Спремао се да се на мотору одвезе у париско предграђе у којем је радио као лекар за сиротињу… Добро се сећа и посета Селиновом дому у Улици Жирардон, у срцу Монмартра. Селин је живео у трособном, претрпаном стану у који се долазило мрачним степеништем. У једној од соба, велики, округли сто у средини, а читав под био је прекривен исписаним листовима хартије који се никада нису уклањали.

Луј-Фердинанд Селин један је од највећих француских писаца двадесетог века, то је неоспорно. Неоспорно је, такође, да је његов живот један од најтајанственијих живота писаца. Треба признати да је и он сам, у великој мери, учествовао у стварању сопственог имиџа „шугавог пса” француске литературе. О Селину су написане одличне биографије. Недостаје само синтеза, места које прекривају тамне сенке пишчевог живота који је био много сложенији и страственији него што је његова „црна легенда” хтела да забележи. Јер, треба ли и подсећати да је аутор чувеног „Путовања накрај ноћи” пресудно утицао на читаву модерну књижевност, да је буквално динамитирао традиционални кодекс писања, први успео да унесе у књижевност емоцију говорног језика, метаморфозира реалност и распали пламен провокације?

Како објаснити, „Лир” наставља са својом анкетом, да се након великог успеха своја два прва романа, Селин упустио у писање отровних антисемитских памфлета? Како је, и када рођен селиновски антисемитизам? Због чега је започео неговање једног толико ризичног жанра по цену да изгуби душу?

Чини се да у том подухвату има неког очајничког донкихотизма. Веровао је да својим књигама може да спречи рат и понављање светског крвопролића. Његови први антисемитски памфлети имају „извињење”: њихов радикализам рођен је из пацифизма оних који су упознали ровове 1914. Он објављује, дакле, прво краћи текст под називом „Mea culpa” у којем исповеда утиске сасвог путовања у Совјетски Савез. Пренеражен је оним што је видео. Почиње да осећа да Јевреји гурају Француску у рат са Хитлером и жели да умањи њихов утицај. Године 1937. објављује памфлет „Багателе за један покољ” и „Школу за лешеве” наредне године. Озбиљна увредљивост његових речи, удружених са ватреним стилом, покренуће мржњу која ће полако све више расти. Селин ће морати да напусти диспанзер у коме је до тада радио.

Ући у чувену Галимарову колекцију „Плејада” није мала ствар. Ући за живота, ето шта је признање…! Крајем педесетих година само је шачица малобројних имала исту привилегију: Андре Жид, Пол Клодел, Андре Малро и Анри де Монтерлан. Селин потписује уговор са Галимаром 2. јуна 1959, по којем његово „Путовање накрај ноћи” и „Смрт на кредит” треба да се појаве у славној едицији. Овим је означен Селинов повратак на литерарну сцену након што су његови адвокати успели да му издејствују амнестију 1951.године.

-----------------------------------------------------------

Хипнотисао камеру

Усред мноштва нових издања Селинових књига или књига о њему, у књижарама се недавно појавио и дупли ДВД под називом „Живи Селин”. Он садржи три историјска Селинова интервјуа за француску телевизију, због којих је последњих седмица продат у више десетина хиљада примерака. Аутор „Путовања накрај ноћи” буквално хипнотише камеру. Интервјуе прати један од најбољих документарних филмова о Селиновом животу који је потписао Мишел Полак.

Мирјана Уакнин

-----------------------------------------------------------

Селин код нас

Луј-Фердинанд Селин је превођен код нас, и то одавно. Његов роман „Путовање накрај ноћи” објавио је Нолит 1981. године, у преводу Иванке Павловић (издање је, у истом преводу, објавио „Л.О.М.” 2004), дело „Смрт на кредит” изашло је у издању ZepterBookWorldа 2003, а роман је превела Светлана Стојановић. Уметничко друштво „Градац” објавило је 1999. године у библиотеци „Алеф” Селинову докторску дисертацију на студијама медицине: „Семелвајс (1818–1865). Семелвајсов живот и дело” у преводу Оливере Милићевић.

Међутим, много пре француског „Лира”, исто Друштво објавило је тематски број часописа „Градац”, у целости посвећен Селину. Двоброј 118-119, године 1996. приредили су Милојко Кнежевић и Бранко Кукић, а у часопису су, између осталог, објављени „Бележница оклопника Детуша”, „Мeaculpa”... разговори са Селином, а потом и текстови познатих писаца какви су Жид, Керуак, Паунд, Ле Клезио, Киш... о Селину.

А. Ц.