Култ Ти­та

У фељ­то­ну „Ка­ко је ства­ран култ Ти­та”, ауто­ра Ср­ђа­на Цвет­ко­ви­ћа, све­о­бу­хват­но, де­таљ­но и до­ку­мен­то­ва­но из исто­риј­ске ма­гле из­ра­ња је­дин­стве­на фи­гу­ра, до са­да овен­ча­ва­на оре­о­лом во­ђе ре­во­лу­ци­је, об­да­ре­ног вој­ско­во­ђе, му­дрог др­жав­ни­ка, иде­о­ло­га ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је, пи­сца то­мо­ва књи­га, пред­сед­ни­ка др­жа­ве, ко­ји је др­жав­нич­ким уме­ћем и му­дро­шћу за­ди­вио и оп­чи­нио цео свет.

Ипак, овај но­си­лац мно­го­број­них пи­са­них и из­го­во­ре­них при­зна­ња, ме­да­ља и од­ли­ко­ва­ња, док­тор­ских ти­ту­ла и вла­сник, или ко­ри­сник, ску­пих не­крет­ни­на ни­је ус­пео да по­ло­жи пр­ви раз­ред основ­не шко­ле ис­пр­ве (ка­ко се ви­ди у фељ­то­ну). Оби­ље ми­то­ва о ве­ли­чан­стве­ној и све­стра­ној лич­но­сти Јо­си­па Бро­за Ти­та ра­ђа пи­та­ње: Ка­ко је јед­но се­ља­че (Јо­шка, из јед­не књи­ге за де­цу) и ли­мар­ски ше­грт, ка­сни­је и бо­рац за рад­нич­ка пра­ва у истом за­на­ту, имао усло­ве и при­ли­ке да се ба­ви ма­че­ва­њем, пли­ва­њем, сви­ра кла­вир и ужи­ва при­ви­ле­ги­је до­де­ље­не бур­жо­а­ској кла­си, про­тив ко­је се бо­рио? Про­шла су бур­на исто­риј­ска вре­ме­на, ра­то­ви и ре­во­лу­ци­ја, Ти­то је до­жи­вот­но сео на пре­сто пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је.

Го­спо­дин Цвет­ко­вић је вр­ло пе­дант­но и це­ло­ви­то осли­као и људ­ски пор­трет Ти­та, по­ред оста­лог и ње­го­ву скло­ност, тач­ни­је страст, пре­ма умет­нич­ким де­ли­ма, на­ро­чи­то сли­кар­ским плат­ни­ма, ко­ја су на­ши струч­ња­ци от­ку­пљи­ва­ли (чи­јим нов­цем?) на свет­ским аук­ци­ја­ма. Ску­по­це­не сли­ке, по­сле ње­го­ве смр­ти про­це­ње­не на ви­ше од ми­ли­јар­ду до­ла­ра, пре­кри­ле су зи­до­ве ход­ни­ка у ње­го­вој па­ла­ти на Де­ди­њу. Ви­шак сли­ка пре­не­сен је у двор­ски парк и сме­штен у хер­ме­тич­ки за­тво­ре­не ви­три­не по­ред ста­за. Где су та дра­го­це­на плат­на са­да?

Ста­ри­је ге­не­ра­ци­је пам­те и пла­ке­те, умет­нич­ки об­ли­ко­ва­не пло­че од чи­стог зла­та, те­шке не­ко­ли­ко сто­ти­на гра­ма, ко­је је пра­ви­ла ков­ни­ца нов­ца у Топ­чи­де­ру. Ове пла­ке­те су он­да от­ку­пљи­ва­ла пред­у­зе­ћа и, као знак љу­ба­ви и по­што­ва­ња на­ро­да, по­кла­ња­ла их Ти­ту, сво­ме во­ђи, „оцу и си­ну на­ро­да”. Где су те пла­ке­те са­да?

У Ти­то­ва скла­ди­шта дра­го­це­но­сти при­сти­за­ли су и ег­зо­тич­ни, ску­по­це­ни по­кло­ни од при­ја­те­ља из не­свр­ста­них зе­ма­ља, ко­ји­ма се и он ка­ва­љер­ски оду­жи­вао, оче­вид­но на­род­ном умет­нич­ком имо­ви­ном. Во­лео је лук­суз, зла­то и на­кит, пом­пу и раз­ме­та­ње пред на­ро­дом и све­том, сла­ву и по­ни­зне ули­зи­це, око се­бе и у на­ро­ду.

О ње­го­вој вој­нич­кој, по­ли­тич­кој и ди­пло­мат­ској при­ро­ди и це­ло­ви­ти­јој сли­ци Ти­то­ве лич­но­сти, мо­же се про­чи­та­ти у фељ­то­ну. У овом пи­сму на­вео сам са­мо не­ка сво­ја се­ћа­ња и за­па­жа­ња.

Ти­ка Јан­ко­вић,

Бе­о­град