Тражимо колеге и истину

Много тога на овом месту је прво и чудно. Испод спомен-обележја налази се смеће, животињске кости, а на неколико стотина метара су виногради. Табла је девет пута рушена и обнављана и сведочи о упорности која се ретко виђа, сведочи о томе да поруке одавде имају смисла и да дечак Матија, који редовно долази, зна шта је истина и зна да чека правду

Дечак Матија Перенић марамицом чисти свако слово на спомен-плочи. Пажљиво брише таблу на којој пише: „Овде су 21. августа 1998. године нестале наше колеге новинари: Тражимо их.” Матија је унук Ранка Перенића и ту је заједно са својом баком Снежаном на месту где је пре 26 година нестао његов деда. Тог кобног дана Ранко Перенић и Ђуро Славуј у аутомобилу „застава 128” последњи пут су виђени на улазу у винограде у месту које се зове Петкопоље, на путу између Велике Хоче и Зочишта у Метохији. Славуј и Перенић су новинарска екипа РТВ Приштина која је отишла на задатак, да уради причу о монасима из манастира Зочиште које је отела и пустила Ослободилачка војска Косова. Нестали су без трага, гласине и информације нису дале никакве резултате. Никада ниједан судски процес није покренут, иако се Перенић и Славуј налазе први на списку 17 убијених, отетих и несталих новинара на Косову и Метохији.

„После 26 година ништа нисмо сазнали. Породице то убија”, рекао је у обраћању Предраг Славуј, братанац несталог новинара Ђура Славуја. Породице Перенић и Славуј после свега, на овом месту, траже тренутак истине и моле да се расветли судбина њихових најмилијих.

Јелена Петковић заједно са Удружењем новинара Србије сачинила је велико истраживање о страдалим новинарима, из ког се у највећем броју случајева види да су то били професионалци који су само радили свој посао, као и да је простор Косова и Метохије место са највише страдалих новинара у Европи. Иницијативе Удружења новинара Србије покретане су на различитим нивоима од локалних институција, УНМИК-а, Еулекса па до сталних акција Међународне федерације новинара са захтевом да се формира комисија за истрагу убистава и отмица новинара.

„Увек ћемо захтевати да се истрага поново покрене и да се без обзира на протекле године, националну припадност, уређивачку политику медија, судбина наших колега буде расветљена”, рекла је Ивана Вановац, председница Друштва новинара Косова и Метохије. Додала је да је данас тако тешко пронаћи неки траг и сазнати судбину несталих колега: „Садашњица нас толико притиска да немамо времена да се окренемо ка прошлости да исправљамо грешке које су многи починили у ходу. Ми увек, па и на овај дан, када се сећамо и када помињемо тежину, тескобу и неизвесност наше професије, остајемо при захтеву да се истрага поново покрене и да се починиоци преведу правди.”

У протеклом периоду акцијама новинарских удружења подршку је пружао ОЕБС, чији представници се срећу са породицама несталих новинара, а шеф Мисије ОЕБС-а на Косову, другу годину заредом, долази на место отмице и залаже се за пружање подршке породицама и прекидање процеса некажњивости убистава и отмица новинара. Он је истакао усвајање Резолуције о убијеним и несталим новинарима између 1998. и 2005. године на Скупштини Европске федерације новинара која је одржана у Приштини, а коју је поднело Удружење новинара Србије.

„Ми смо данас овде да одамо поштовање жртвама, да покажемо подршку породицама као и да се супротставимо некажњивости у вези са оваквим страшним злочинима. Желим да одамо почаст свим храбрим новинарима који и данас обављају изузетно важан посао, у интересу истинитог извештавања и упркос свим опасностима”, закључио је Мајкл Девенпорт.

Много тога на овом месту је прво и чудно. Испод спомен-обележја налази се смеће, животињске кости, а на неколико стотина метара су виногради. Табла је девет пута рушена и обнављана и сведочи о упорности која се ретко виђа, сведочи о томе да поруке одавде имају смисла и да дечак Матија, који редовно долази, зна шта је истина и зна да чека правду.