Сиротињу увек гурају у рат

Од нашег специјалног извештача
Специјалним програмом "A tribute to Jane Fonda" на коме је приказано једанаест филмова који су Фонду лансирали у свет холивудских великана, на бечком филмском фестивалу Viennale ′7 одата је почаст једној од најбескомпромиснијих звезда филмске сцене, писцу, продуценту, краљици аеробика, жени која пркоси неписаном закону "вечите младости на холивудском екрану" и неуморном борцу за мир и женска права. 

Као ђак легендарног Лија Страсберга, Фонда почиње каријеру на Бродвеју и добија низ незапажених рола на филму да би се 1968. прославила улогом у Барбарели, треш "сај-фај" експерименту свога супруга Рожеа Вадима. Улога Глорије у филму Сиднија Полака  "И коње убијају, зар не" (1969) ослобађа је имиџа празноглавог секс симбола и отвара јој врата за озбиљне филмске пројекте. Награђена је са два оскара – 1972. за улогу проститутке Бри у "Детективу Клуту" редитеља Алана Пакуле и 1979. за "Повратак ратника" Хала Ешбија.

Џејн Фонда се активно бави писањем и од 2001. на челу је Центра за сексуално здравље малолетница који младим девојкама пружа информације о последицама незаштићених полних односа. Подржава организације за заштиту жртава сексуалног злостављања и физичког насиља. Јавно се супротставља рату у Ираку и подржава кампању за забрану слободне продаје оружја у САД. 

Изјавили сте како се између Барбареле и Клута у вашем животу пуно тога променило. На који начин?

Пре свега, промениле су се моје политичке идеје и ставови. Постала сам политички активиста и феминисткиња. После низа година проведених у Де Головој Француској, "десила" се 1968. Почела сам да одлазим на јавне митинге са Симон Сињоре, Симон де Бувоар и Жан-Полом Сартром и мислим да ми је управо та, веома политички ангажована, париска културна сцена отворила очи. А можда је "кривац" за моје буђење било и то што сам се налазила у другом стању, упијала сам емоције као сунђер. На демонстрацијама сам почела да упознајем америчке дезертере и рањенике из Вијетнама. Помислила сам "шта радим овде у Паризу?"

Решила сам да се вратим у САД и сместа сам добила понуду за улогу Бри у "Детективу Клуту" Алана Пакуле. Од мене, убеђене феминисткиње, наједном се очекивало да пред камерама тумачим улогу проститутке. Назвала сам своју добру пријатељицу, познату активисткињу, и изјадала јој се о својој дилеми. Рекла ми је: "Џејн, није поента у томе да ли ћеш глумити проститутку, већ да ли ћеш успети да је прикажеш као вредно људско биће." Инвестирала сам доста времена у проучавање улоге и проводила сам дане у полицијској станици студирајући акте регистрованих проститутки. Са некима од њих сам се спријатељила, покушавајући да докучим њихов миље, њихове животне приче. Дружила сам се са тим женама, а ниједан од њихових макроа ми није ни пришао. То ме је поприлично депримирало, не због тога што сам желела да ми приђу, већ зато што сам била убеђена да не знам да се уживим у тај свет. Рекла сам Пакули – "чуј, стварно нисам убедљива, нађи неког другог. Нико неће купити причу да сам курва". Био је тврдокоран и није хтео ни да чује о некаквом одустајању.

Једна од добрих ствари у вези са мојим позивом јесте та што су режисери радикално различити људи. Алан Пакула је био врста психијатра, а да није претерано волео људе. И поред свега, имао је невероватну способност да "ваја" камером, да продре у дубину људске психе. То је био невероватан изазов и због тога сам му вечито захвална.

Познати сте по вашем неуморном политичком ангажману. И дан-данас сте један од симбола масовних протеста против рата у Вијетнаму, а отворено се супротстављате и рату у Ираку.

За разлику од онога што људи некада погрешно тврде, нисам била ни прва ни последња која је отишла у Вијетнам да извиди ситуацију. Било је доста глумаца који су покушали да пробуде свест у америчкој јавности. Моја домовина се у једном тренутку, баш док сам живела у Француској, уплела у бесмислен рат – да ли вам то звучи познато? Хтела сам да људима причам шта се у ствари дешава, а треба бити и искрен и рећи да је било много лакше отићи у Вијетнам онда, пре четрдесет година, него што је то данас случај са Ираком. Шездесетих су постојале организације које су гарантовале вашу безбедност и које су могле да вас одведу било где и да вам покажу стање ствари. Ја сам се интересовала за судбине погинулих и обогаљених којима је држава хладнокрвно окренула леђа. Због тога је за мене посебно дирљив тренутак у каријери била улога у "Повратку ратника" Хала Ешбија. Тај филм, нажалост, није изгубио на актуелности. Америка и даље не улаже средства у лечење својих војника, и ту не говорим само о инвалидима већ о људима који су психички убијени. Препуштени су сами себи, издати.

Некако мислим да је данас јако тешко протестовати против америчке иностране политике, а да човека не печатирају као издајника, непатриоту. Још од Реганове администрације постоји јако добро развијена пропаганда која је променила своју тактику и игра на карту "кривице". Осмелите се и реците нешто, споменуће се 11. септембар, а управо тај адут изазива у људима осећај кривице што су против нечега против чега имају све право да негодују. У младости сам направила неколико неопрезних потеза и глупости. На пример, чувена фотографија са противавионским топом Вијетконга. Али, људи су онда, баш као и сада, били гурнути у рат јер нису имали избора. Средња класа није погођена ратовањем. Ко се придружује војсци? Сиротиња, незапослени, млади људи који себи не могу да приуште школарину за колеџ. Намамљују их обећањима и патриотизмом.

Ваши феминистички почеци вуку корене од познанства са Симон Сињоре, а однедавно сте се спријатељили са чувеном феминисткињом Ив Енслер. Како видите вашу улогу у покрету?

Интересантно је да помињете Симон Сињоре у том контексту. Истина је да заправо ни она ни ја нисмо биле феминисткиње у правом смислу те речи. Волеле смо да мислимо како смо то биле, али наш начин живота, и пре свега, погрешан избор мушкараца, говорили су против те тезе. Симон је била моја "сурогат мајка", заштитница детета великог режисера чијем се раду дивила. Ја сам размишљала као феминисткиња још од шездесетих, али сам постала једна од њих тек по свом разводу од Теда Тарнера, свог последњег мужа. Што се тиче Ив Енслер, то је једна јако фасцинантна, храбра жена. Сећам се свог шока, али и поноса, када ме је почетком 2001. назвала да наступим на бини у њеним "Монолозима вагине". Прво што сам помислила јесте то да би била лудост да то урадим у Атланти (држава Џорџија) у којој станујем. То је једна тако конзервативна америчка средина, да је моја прва реакција била "линчоваће ме". Тамо ми још нису опростили имиџ "Ханој Џејн". Али идеја ми је напослетку постала јако блиска јер третира проблем који жене имају са сопственом сексуалношћу. Постала сам и почасна председница њене организације "Ви-деј" чији је циљ да заустави насиље према женама.

Како гледате на проблем старења у Холивуду?

Истина је да се после "златног четрдесетог" улоге све више проређују. У Холивуду се све врти око старења, или тачније речено – на цени је младост. С тим што је предност доба у коме сам ја била велика звезда та што није било папараца који су трчали за мном са камерама. Права је срећа што више никога не занима оно што радим, где сам... То сам научила да ценим при снимању свог последњег филма "Џорџијини закони", режисера Герија Маршала. Линдзи Лохан, моја филмска унука, не може да превали ни два корака а да је не снимају.

Вратили сте се филму после 15 година паузе улогом у "Monster-in-law". Неки критичари нису благонаклони према избору који сте начинили за свој повратак на екран.

Немају појма. Та улога је феноменална јер сажима карактер свих мојих мужева, нарочито последњег, ту манипулативност и тврдоглавост. Можда није у питању ремек-дело, али је тема изванредна. 

Како је било радити на филму "Летњиковац", који је једини филм у коме сте се појавили заједно са вашим оцем, и то управо у улози оца и ћерке?

За мене је то био тежак, али истовремено и дирљив пројекат. Мој отац и ја смо први пут стали заједно пред камере и то у мојој продукцији, што је највећа иронија – онима који су гледали овај филм јасно је да у њему има доста аутобиографских момената из нашег компликованог односа. Драго ми је што смо снимили тај филм. Мој отац је умро од рака четири месеца по завршетку снимања. Кад год помислим на "Летњиковац" навру ми сцене које пресликавају наше породичне ситуације; неспоразуме, мањак емоција, сукобе и моју жеђ за очевом љубављу. На пример, сцена у којој мој отац отвара врата и уместо поздрава каже "Каква дебељуца" враћа ме у детињство јер ми је од малих ногу говорио да сам дебела. На мени му се ништа није допадало и био је опседнут мршавим женама. Сећам се Катрин Хепберн која је глумила моју мајку и њене заштитниче подршке на снимању. Знала је да ми каже: "Џејн, не дај му да те докрајчи. Спенс је то стално радио са мном." Дошла би кришом на снимање и бодрила ме. Једном приликом се сакрила иза жбуња и у моменту када сам имала велику блокаду песницама ме је охрабривала да се сконцентришем, одглумим, само да велики Хенри Фонда не би открио моју слабост и наругао јој се.