Увертира са Де Сикиним омнибусом

81. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо – Овогодишњи, 81. Венецијански фестивал званично почиње сутра увече, а као увертира у сали Дарсена на Лиду вечерас се приређује посебан догађај – свечана пројекција рестаурисане и дигитализоване копије „Напуљског злата” Виторија де Сике из 1954. године, на 50. годишњицу смрти великог филмског редитеља и на 70. годишњицу од настанка овог филма у којем се први пут на великом платну појавила италијанска дива Софија Лорен.

„Напуљско злато” у којем осим Лоренове глуме и Едуардо де Филипо, Силвана Мангано, Паоло Стопа, Ђакомо Фурија, Тото и сам аутор који је своју каријеру и почео као позоришни и филмски глумац, приказује се сада у дигиталној 4К верзији у коју је трансформисан 35-милимитарски негатив камере и 35-милиметарски моно негатив са звучном подлогом, све под уметничким надзором редитеља Андрее де Сика, Виторијевог унука. Услед протока времена негатив камере је показао многе мрље и раније спојеве поправљене селотејпом, као и низ линија и огреботина. Неки од значајнијих кидања и ломова захтевали су реконструкцију многих кадрова, прецизно градирање боја поново је створило контраст и оригиналан изглед фотографије, звук је прочишћен и постигнута је одговарајућа равнотежа између позадинске буке и дијалога. И „Напуљско злато“ је поново заблистало. Рестаурацијом освежено и сада заувек отргнуто од зуба времена ово дело је трајно сачувано за будућност.

Виторио де Сика (1901–1974) замислио је и реализовао „Напуљско злато” као омнибус подељен у шест епизода које су заправо адаптација кратких прича из истоимене збирке писца Ђузепеа Мароте, а иза њега су стали и легендарни продуценти Карло Понти и Дино де Лаурентис. Био је приказан у званичној конкуренцији Канског фестивала 1955. и освојио је награде за најбољу глумицу (Силвана Мангано) и најбољег глумца (Паоло Стопа). Кроз својих шест поглавља: „Насилник”, „Пица на кредит”, „Погребчић”, „Играчи”, „Тереза” и „Професор”, филм истражује поједина од многих лица Напуља. Сама радња приказује живот у граду из перспективе његових становника, при чему се хумор меша са трагедијом. Де Сика је, окупивши неке од тада највећих звезда италијанске кинематографије, одао почаст Напуљу у којем је провео рани живот.

У поглављу „Играчи” у улози адвоката притиснутог коцкарским дуговима и замеркама богате а ружне супруге, који у дугој партији карата покушава да победи противника у лику и телу талентованог осмогодишњег дечака, видимо самог де Сику. Он и јесте током тридесетих година прошлог века био прво неспорна глумачка звезда да би се од 1940. окренуо режији и писању сценарија и постао један од очева неореализма. У најтужнијој епизоди – „Погребчић”, без и једног јединог дијалога, приказују се смрт детета и погребна поворка и ова епизода је избачена у неким од верзија „Напуљског злата”.  За историјске филмске читанке остаје заувек забележено и да је захваљујући њему тада тек седамнаестогодишња Софија Лорен први пут виђена на великом филмском платну. Де Сика, који је био врхунски мајстор стварања емоција и привлаћења гледалаца на страну протагониста његових филмова, те 1954. отворио је широм врата будућој италијанској, европској и светској филмској диви. Једном приликом, присећајући се тих дана, Софија Лорен је изјавила: „С њим је почела моја филмска каријера. Имала сам само 17 година, а он, Виторио де Сика, највећи редитељ на свету којем сам се дивила, хтео је да разговара са мном и да ме узме за филм. Био је мој светац и мој заштитник.”

Творац антологијских филмова – „Чистачи ципела“ (1946), „Крадљивци бицикла” (1948), „Јуче, данас, сутра” (1963) и „Врт Финци-Континијевих” (1970) – за које је и освојио четири „Оскара”, стварао је своја неореалистичка ремек-дела у којима је комично увек заузимало посебно место. Тако је и у случају „Напуљског злата”, једног од омиљених филмова Мартина Скорсезеа који и јесте најзаслужнији за иницијативу рестаурација и дигитализација копија филмова као заједничког светског културног добра. Улазнице за светску премијеру рестаурисаног Де Сикиног филма су распродате. Почаст аутору и његовом делу и оваква увертира 81. издања филмске Мостре, најстаријег светског филмског фестивала, показује се као пун погодак.