Романтична губитница

Да ли то нама унуцима трну зуби од киселог грожђа које су јели наши дедови, како је неко духовито формулисао наследну кривицу у античкој трагедији. Заиста, и нама је у културном наслеђу највише остало да се спомињемо зле судбине својих најдаровитијих предака. Је ли и ово један од начина да се искупимо за једну неправду од пре век и по. Има, наиме, нешто неправедно у томе да писце данас дарују наградом која се зове по Милици Стојадиновић Српкињи, а она је умрла од глади, излуђена небригом родбине и друштва којем је по образовању припадала, измождена немаштином и болешћу, далеко од оно неколико пријатеља с којима се више није ни дописивала, јер није могла да плати поштанске марке. Ни романтична поетска инспирација вечно гладна патње није могла да савлада толике недаће. Како се то десило да прва наша песникиња, даровита Врдничка вила, како су је звали, опевана икона ужареног родољубивог романтизма, заврши као просјакиња на београдским улицама.

Била је уједно јунакиња и жртва сопственог романтичарског националног усијања, а затим читавог културног и књижевног покрета свога доба. "Представи себи", пише она Мини Караџић, "једно од природе нежно, осетљиво створење и даровито, које истина није се изобразило у великом свету, али на грудима величанствене природе читајући најузвишеније песнике, одрастало са немачком литературом..." Ово можемо да читамо и као њен кроки за аутопортрет. Та природно нежна, осетљива и даровита млада жена је средином деветнаестог века у родитељској кући сеоског пароха у Срему почела да пише стихове на матерњем српском, инспирисане породичном љубављу, природом и немачком литературом.

Пропевала је у добар час, у време кад се са доста закашњења у нас развијао романтизам као књижевни правац, па су њене песме одмах прихваћене више као амблематски украси и реткост, јер их је писала жена, него као истински песнички глас. И њено усијано родољубље и маниризовани стихови и појава необичне лепоте, све су то били чиниоци брзог пријема у књижевни круг око Вука и војвођанских писаца. Но, ниједан од песника обожавалаца, ниједан уредник, ни издавач, ни пријатељ, ни зналац књижевности, нико се од њих није бавио њеним песмама, на начин на који су то чинили Семјуел Боулес и Томас Хигинсон, одани поштоваоци поетског дара њене америчке савременице Емили Дикинисон.

Милица јесте била једина песникиња, међу већом групом поета, али њене је песме мало ко заправо читао и просуђивао озбиљно, као књижевна дела. Више су је дочекали као јединствену појаву жене у литератури. Вук ју је представљао писцима у Бечу, водио је на путовања, тражио од ње да записује народну поезију коју чује од сеоске младежи на поселима, али се ни у његовим писмима, ни белешкама не може наћи ни једна анализа, нити пак похвала њеним песмама, чак ни оној посвећеној њему. Милица Стојадиновић је била каранфил у реверу националне ношње, адресат љубавне и пријатељске преписке, угодна дружбеница, опевана јунакиња неостварених романси, али праве књижевне подршке није имала. Зато се као песникиња заправо није ни развијала. Остала је самоука, невешта имитаторка, пригодничарка, чији се књижевни дар много више показује у њеним дневничким записима него у стиховима.

Кад су јој родитељи умрли, породица се раслојила, остала је сама, сиромашна и заборављена од родбине и пријатеља. Њен више од савременика усмено симулирани, него стварни, књижевни статус, није јој омогућавао никакав приход. Прву је збирку песама објавила о свом трошку, а друге две очигледно без зараде. У Београду, у који је у позним годинама пребегла, јер је остала без ичега, надала се помоћи са Двора, као и подршци књижевних и црквених кругова. Све је то изостало. У једном од последњих писама Мини она каже: "Ти знаш да је тужног лако растужити, а мене су моје околности до такве туге довеле да ми је често тако као да ћу памећу фалити." И фалила је, нажалост и здрављем и памећу. Смрт јој је дошла као спас.

У детињству сам мислила да је Милица Стојадиновић Српкиња, црноока лепотица са слике, обучена у китњасту народну ношњу, личност из неке народне бајке. У ствари била је јунакиња трагичне баладе. Жртва свога мисионарског заноса и малог културног простора.

Неко ће можда рећи да ово друго није обавезно разлог, јер би и Балзак, иако припада великој култури, умро од глади да није било грофице Ханске. Да, али његов савременик, Виктор Иго је на сахрани Балзака рекао: "Француска је данас у црнини, умро је један велики књижевни таленат."

Милица Стојадиновић Српкиња сахрањена је као бескућница, без пратње и икакве јавне пажње. Била је већ ишчезла из сећања својих књижевних савременика, а и наше знање о њој било би сасвим оскудно, помињали бисмо је тек као куриозум за своје доба, књижевницу чије је дело могло бити много веће и значајније да је имала праву књижевну подршку. Она јој је стигла тек век и по касније. Ово што ми данас знамо о Милици Стојадиновић Српкињи можемо да захвалимо оданој научној посвећености књижевнице Радмиле Гикић-Петровић. Зато њој ова награда припада пре свих нас.