Литијум и шљиве

Масовни протести грађана Србије против ископавања литијума легитимни су и не представљају атак на уставни поредак државе, како то жели да представи власт. Управо супротно – грађани протестима бране уставни поредак Србије од противуставних поступака власти која интересе мултинационалне корпорације, ЕУ технократа и моћних држава гладних стратешких сировина поставља изнад интереса грађана. То је, иначе, одлика колонизованих властодржаца који из капиталних пројеката настоје да извуку максималну корист за себе представљајући то као патриотско залагање за добробит читавог друштва. Зато колонизована власт Србије настоји да претварање земље у рудокоп представи као развојну шансу, а легитимне протесте грађана као криминалну радњу усмерену на заустављање привредног развоја државе. У питању је класично обртање теза које за циљ има прикривање очигледне истине – да грађани не пружају отпор привредном развоју земље, који се исто тако може остварити и узгајањем шљива на подручју Јадра, већ да отпор пружају неразборитом настојању власти да корпоративни бизнис стави изнад егзистенције читавог народа.

Грађани су према Уставу једини носиоци суверенитета, који поред избора и референдума могу да врше и грађанским/народним иницијативама. У случају пројекта „Јадар” грађани су управо то и учинили – искористили су уставно право на петицију којом је више од 38.000 потписника затражило забрану ископавања литијума у Србији. Међутим, власт је то њихово право бахато игнорисала, те се петиција на крају „загубила” негде у Народној скупштини. Интересантно је да је њен председник у то време био човек који је сада на челу безбедносне агенције (читај – службе) из које се тренутно пласирају теорије завере према којима стране службе стоје иза грађанских протеста, односно да се читав свет уротио против незваничног лидера владајуће странке. Проблем за власт је што овакве тврдње падају на елементарној логици. Најпре, поставља се питање зашто би стране службе стајале иза протеста грађана када власт ради управо у интересу страног капитала, односно корпоративног капитализма. Друго, зашто би неко извана радио о глави лидеру власти кад он поступа тако да западним технократама и бизнисменима после тога не преостаје ништа друго него да задовољно трљају рукама? Подсетимо се саветовања Србима на северу КиМ да не изађу на локане изборе, чиме су остали без својих председника општина, самим тим и без могућности да се институционално одупру Куртијевој политици коју подржава Запад. Затим и потписивања документа о стратешким сировинама са западним технократама и немачким премијером Шолцом. На крају, подсетимо се још једном недемократског и противуставног игнорисања петиције грађана који су захтевали забрану ископавања литијума у Србији.

У ситуацији кад власт преко институција које је страначки поробила врши атак на уставна права грађана, у овом случају на суштинско право да се покрећу иницијативе од општедруштвеног значаја, народ има легитимно право да се таквој власти одупре свим ванинституционалним средствима, међу којима су блокаде пруга и ауто-путева најблажи облици грађанске непослушности. С овим би се засигурно сложили и Торо и Ролс, посебно у ситуацији кад власт отворено ради у интересу корпоративног бизниса, а против интереса народа. Због тога се власт и упиње да орвелијански обрне ствари, најпре кад за рушење уставног поретка земље, коме је сама неизмерно допринела, оптужује грађане, а затим и кад отпор већине грађана Србије ископавању литијума назива тиранијом мањине. Ствари су заправо обрнуте.

Протести су легитимни јер потичу од народа – јединог носиоца суверенитета који се већ дуже време налази под ударом недемократске власти (подсетимо се противуставног игнорисања петиције о забрани ископавања литијума). Сходно томе, и блокаде саобраћајница су оправдани начини народног отпора властима које настоје да Устав претворе у отирач за корпоративне ципеле. Притом, СНС власт погрешно верује да јој право да ради шта хоће у случају пројекта „Јадар” следује из изборног тријумфа уочи којег није ни споменула могућност ископавања литијума. Отуда њено прибегавање манипулацији и сили, а све у циљу наводне одбране уставног поретка државе од грађана који заправо сама угрожава. (Споменимо овде и Уставом загарантовано право грађана на здраву животну средину, које је озбиљно угрожено пројектом „Јадар”). Зато се после свега реченог стиче утисак да је управо власт та мањина која тиранише већину грађана који се противе ископавању литијума у Србији.

С друге стране, протести представљају и једини начин на који грађани могу да делују у друштву страначки поробљених институција лишеном културе дијалога, чему је неизмерно допринела управо актуелна власт. Илузорно је стога очекивати да се с таквом влашћу може демократски дебатовати на тему ископавања литијума. Јер власт је небројено пута до сада показала како не уме да дебатује. Још је илузорније у партитократском друштву очекивати да ће радна тела која образује таква власт објективно приступити пројекту „Јадар”. Да ће, рецимо, тим лекара образован од стране власти, чији значајан део чине потписници подршке незваничном лидеру владајуће странке, објективно проценити да ли је по здравље људи штетно ископавање литијума које незванични лидер владајуће странке сматра свршеном ствари. Слично је и с владиним обавештајним центром за разбијање дезинформација о пројекту „Јадар”, који је очигледно формиран да би се неупућеним грађанима објаснило како ће запад Србије бити уништен ако се не буде ископавао литијум (што је у рангу натовске логике из 1999. године да ће Србија процветати тек када буде бомбардована осиромашеним уранијумом), односно да је „Рио Тинто” хуманитарна корпорација која ће радије пословати у интересу грађана Србије него у интересу сопствених деоничара.

Уосталом, слично тврде и поједини политиколози, браниоци литијумског пројекта, који теорију зависности поистовећују с теоријом завере занемарујући чињеницу да корпоративни капитализам почива на минималним утрошцима и максималној добити. Настоје да нас убеде како ће „Рио Тинто” утрошити максимална средства за еколошко рударење и на тај начин знатно умањити пројектовану добит само да би Србија просперирала. Било би то заиста дивно и красно када би било истинито. Да живимо у свету у којем народ Анголе има користи од рудника дијаманата, а народ Србије од еколошки одрживог рударења „Рио Тинта”. Нажалост, живимо у свету којим мултинационалне корпорације гладне профита руководе преко колонизованих влада. Зато грађанима Србије, којима интелигенцију вређају орвелијански лупинзи СНС власти да ће западна Србија пропасти уколико се не буде ископавао литијум, преостају једино протести, блокаде пруга и саобраћајница, упорност и воља да се уставни поредак одбрани од оних који га подривају постављањем корпоративних интереса изнад интереса грађана. У таквом случају право народа на отпор је неприкосновено и никакав закон о јавном реду у миру га не може санкционисати. Јер Устав се налази изнад закона, а народ изнад оних који по Уставу морају да му служе.

*Социолог