Балада о Денг Сјаопингу

Шкотски историчар и филозоф Томас Карлајл записао је да су „биографије великих људи историја човечанства”, а потписник ових редова би на то додао да је снага сваке нације и државе у томе колико се великих људи задеси у њиховом саставу и колико нације и државе умеју да их препознају. На срећу, међу људима, као и међу обичним физичким објектима, влада сила теже и они „тежи” људи увек привлаче оне „лакше”, односно велики људи имају природан магнетизам за ситније природе, не зато што су обдарени неким чаробним моћима, већ зато што су изванредно интелигентни и могу да решавају проблеме који се ситнијим природама чине нерешивим.

Прошле недеље навршило се 120 година од рођења једног великог човека, Денг Сјаопинга, бившег лидера Кине, који ју је својим мудрим потезима трансформисао и претворио у једну од најзначајнијих светских сила. Денг не само да је био далековиди државник и не само да није био обичан властохлепни технолог власти, већ је без сваке сумње био највећи државник 20. века, а можда и највећи државник за много векова, јер је у односу на друге задовољио све државничке фигуре. Не само што је створио значајно државничко дело на постепен и разборит начин, без потока крви, већ је и мудро одредио наследнике који ће се бринути о његовом делу. Једноставно речено, није само себично мислио на себе као што то чини већина „обичних” политичара, по принципу „после мене пропаст”, већ се бринуо да његово дело настави да живи и онда кад њега више не буде. А његово дело је била модерна и јака Кина, која неће бити понижена као у време кад се родио.

У поређењу с Денгом, други извикани државници 20. века делују као кепеци – Тито, храбар и вешт у успону на власт и на самој власти, није иза себе оставио ништа, Стаљин је модернизовао Русију, али уз потоке крви, Франко је сачувао Шпанију од расцепа и Другог светског рата, али опет уз доста непотребне унутрашње крви, Черчил је био добар ратни вођа, али у миру стари чангризави особењак и тек просечни реформатор, те се с Денгом у 20. веку можда могу мерити само Де Гол и Френклин Делано Рузвелт, који су своје државе такође из хаоса превели у мир, ред и развој. Међутим, проблеми које су решавали Де Гол и Рузвелт ипак су били, макар количински, мањи од оних које је решавао Денг, јер је његова Кина била и популационо већа од Америке и Француске и била у много лошијој стартној позицији (додуше, и Француска ће потезима кратковидих технолога власти Други светски рат дочекати неспремна и у њему страдати једнако као и Кина).

Но, да се вратимо Денгу. Толико учинити за само један живот, додуше веома дуг, јер је живео 93 године, а лидер Кине постао „тек” са 74 године, пошто се претходно читаву младост и зрело доба прегањао с кратковидим незналицама, али и имао срећу да га заштите други велики људи, чак и кад се нису с њим слагали. Мао га је неколико пута заштитио, иако га је и неколико пута отерао на маргину политичког живота, али никад није разматрао да га и физички уклони, као што је уклонио толике друге, јер је био свестан да је Денг „човек ретких квалитета”, како је једном рекао злим партијским језицима.

Па које је то квалитете имао овај мали-велики човек, јер био је висок само 1,50 метара, што је чак и за кинеске стандарде мало. Имао је, пре свега, не само невероватно бистар ум у смислу да схвати где су проблеми у организацији било чега што је водио – партијске ћелије, војне јединице, округа и коначно читаве велике државе – већ и практичну способност да их реши, увек изнова поврђујући да снага кладе ваља, а да ум царује. Био је, што истовремено, што сукцесивно, и политички вођа и војни командант и економски реформатор, те је атрибут којим би се најбоље могао описати – архитекта савремене Кине. Као младић се придружио Комунистичкој партији Кине сасвим исправно процењујући да она може донети Кини просперитет и развој, те је у грађанском рату с националистима учествовао најпре као политички комесар, а потом и као војни командант. Имао је ту и промашаја, као онда кад је опортунистички напустио борбени положај услед битке у Гуангсију 1931. године, али нико се није научен родио, па се до краја грађанског рата извештио у вођењу борби и остварио неке од најзначајнијих победа Кинеске ослободилачке армије, бивајући најзаслужнији што данас нпр. Тибет припада Кини.

Пошто се грађански рат завршио, постаје у новој комунистичкој власти један од важнијих функционера, али један од оних који имају своје мишљење, што у Маовој Кини није било нимало лако, а могло је богами коштати и главе, из чега се види колико је овај редак човек био не само паметан, већ и храбар. Био је у другој половини педесетих година 20. века, током несуђеног реформског кинеског „великог скока напред” (1956–1962), члан чувеног кинеског Политбироа састављеног од само шест људи, али тај грандиозно планирани „скок” није баш прошао добро, јер је див Мао био бољи војни командант, него што је био реформатор у миру. Требало је сачекати да оде тзв. прва генерација кинеских лидера, Мао Цедунг и његов „вечни премијер” Џоу Енлај, да се Денгу укаже прилика да се успне на врх, што се коначно дешава 1976. године, при чему Денг није био чак ни прокламовани Маов наследник. Напротив, био је скрајнут на маргину и озлоглашен, те је још две године након Маове смрти требало да се бори с будалама и Маовом удовицом који су мислили да се „државни престо” наслеђује преко увлачења или кревета.

Но, не би Комунистичка партија Кине била то што је данас, најмоћнија организација света, да је допустила да престо падне у руке ситних и неспособних људи, па су старији партијски функционери и војни званичници напросто помогли Денгу да с маргине дође на сам врх државе, при чему он скромно никад није имао неку извикану функцију, већ је од 1978. године управљао Кином колективно с такозваном групом осам стараца, најпре само као председавајући државног саветодавног органа, па потом као председавајући централне војне комисије, те никада званично није био председник државе или премијер, иако је моћ увек била тамо где је био он, тј. његова памет.

За скоро две деценије свог, што званичног, што незваничног вођења Кине, јер остао је утицајан и кад је кормило мудро препустио млађима, успео је да из темеља промени Кину проводећи је кроз тзв. четири модернизације, повећавајући њен друштвени производ невероватан број пута – од 150 милијарди долара 1978. године на 1.200 милијарди долара 2000. године, смањујући број сиромашних са трећине у 1978. години на мање од 10 одсто у 2000. години, одређујући мудро своје наследнике, захваљујући чему је данас номинални бруто друштвени производ Кине 18,53 одсто светског, док је 1980. године био само 2,7 одсто.

Претходни подаци говоре о конкретним резултатима које је направио својим вођством, јер бројеви не лажу и они су сасвим у складу с максимом којом се руководио читавог живота – „тражити истину на основу чињеница” – што ће чак у једном моменту постати и мото читаве државе.

Јер велики људи су деца чињеница, док је највећи грех тзв. ситних природа што затварају очи пред чињеницама, како се о томе лепо изразио британски писац К. С. Луис.

Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа