Леди Ники, рибарева кћи

Својевремено најлепша жена бивше Југославије, Никица Мариновић (61), како преносе медији, пре два дана одузела је себи живот у свом стану у центру Београда. Дуже време ова лепотица, која је на избору у Лондону шездесетих година проглашена најлепшом Европљанком и другом пратиљом мис света, живела је скромно и повучено а, како се прича, патила је од депресије. У знак сећања на успешну каријеру Никице Мариновић, која је у „Политикином” листу „Базар” својевремено саветовала читатељке како да сачувају младост и лепоту и изграде сопствени модни стил, преносимо последњи текст написан о њој, објављен у „Политици”.

* * *

Годинама већ осећам да нешто недостаје Београду. Пролазим његовим улицама и видим све је на свом месту. Ничу нове, велелепне палате, тржни центри, пословна здања, промичу лепи и миришљави људи, као да сам у некој светској метрополи. Али, опет, нешто ту фали.

И онда сам схватио. На велеградским улицама годинама не виђам изузетну Београђанку, својевремено званично проглашену најлепшом Европљанком – Никицу Мариновић. Не срећем жену која је, и мушкарцима и женама, одузимала дах. Жену која је самом својом појавом од других измамљивала и последњи грам поштовања и дивљења.

Зашто је наша лепотица, родом Дубровкиња (како би рекао Селимовић), а осећањем припадности Београђанка, резигнирана? Шта ју је то натерало да отуда, из свог стана, не пушта гласа о себи.

(/slika2)С лепотицом ме никада нико није упознао. Ипак, виђао сам је у клубу „Политике” на 15. спрату крајем шездесетих. Мешкољио се, једном, на столици поред ње на концерту Саре Вон у Дому омладине, не знајући шта да чиним са собом. Стицајем околности, снимао сам је као манекенку у Келну, с јесени 1975. године, на модној ревији „Сирогојна”. Био сам њен витез, бар два пута, у експресном возу „Сава” на релацији Београд–Загреб, када сам је дугим разговорима у ходнику вагона спасавао од насртљиваца.

Данас нема Никице Мариновић на београдским улицама да иза себе оставља трагове златасте прашине. Као да жели да бајку о себи, коју су други приповедали, заувек забрави. Иако од своје лепоте никад није правила фетиш.

Ни те 1966. године, када је часопис „Базар” организовао у Дубровнику избор регионалне лепотице, а затим и мис Југославије, када је стицала право да се такмичи у Лондону за титулу најлепше жене на свету, одбијала је да учествује у тој маскаради. Неко од организатора ју је приметио у публици, док су на бини трајале пробе за приредбу. Побегла је у мрачне дубровачке уличице кад је видела да су неки људи пошли к њој. Ипак су је нашли, после дужег трагања, у Ријеци Дубровачкој. И да је хтела није могла никако да се сакрије. Одавала ју је дуга плава коса и невиђена лепота. „Људи, јесте ли видели нешто лепше”, узвикивали су за њом. Нису је могли заштитити ни мајка Перица ни Пепо Мариновић, рибар, њен отац. Дубровачка матуранткиња је већ припадала обожаватељима, иако се томе дуго опирала. Баш због тога што јој је отац био рибар, многи су себе уверавали да чуда постоје и да је за то Никица најбољи пример, јер таква лепотица може да буде створена само од морске пене, па ју је шјор Пепо, малецку, у некој олујној ноћи мрежом извукао из мора.

Кад се настанила у главном граду и ту, у два наврата, покушала да свије породично гнездо, иза ње су се чули коментари: „Наша најлепша жена која је икада корачала Београдом”.

(/slika3)На избору за мис света, крајем те 1966. године, лепотице из других земаља су проверавале да ли је Никица стварна. Вукле су је за косу, загледале јој у нокте, опипавале њено тело. А она није умела ни да се нашминка. Сем тога, повредила је и ногу. Одмах је одбила све уговоре који су јој обезбеђивали високе доларске зараде, а није хтела ни да чује да се појави пред америчким војницима у Вијетнаму. Све је одбила. И догодило се оно што и пијанисти Иви Погорелићу у Варшави. Није победила. Била је прва пратиља Индијки Реити Фарији која је понела титулу најлепше жене на свету. Да, али само титулу. Никица је била прави победник у Лондону. Јер, сви су знали шта се догађало иза сцене. Постала је леди Ники, рибарева кћи.

Дуго нема Никице на београдским улицама. Зато сам се прошлог уторка претворио у Ковачевићевог Илију Чворовића, „балканског шпијуна”, и сазнао где она станује. Али звоно стана број 48 на деветом спрату, у источном делу града, одјекивало је у празно. Распитивао сам се за њу код продаваца у киоску и у оближњој самоуслузи. Неки нису знали за њу, а други су је мало познавали. Али, испред зграде сам налетео на особу орну за разговор. Да ли је Никица још онако лепа, достојанствена, жена за дивљење?

– Никад лепша није била. Како да је не знам, она је била симбол оне велике Југославије. Зашто се повукла? Па, има она своје пријатеље који су јој довољни. Новинари? А њима више ништа не верује и не жели да их види. Јер, све што је говорила, они су извртали онако како је њима одговарало. Зато не жели да буде присутна у јавности. Пустите је да живи свој живот – каже жена којој се, како је рекла, лепотица обраћа са „госпођо Тасић”.