Увек дајем све од себе јер свирам из љубави

После концерта „Розенберг трија”, одржаног на недавно завршеним Рашким духовним свечаностима, уз нашег тамбураша и гитаристу Бранка Јовановића Бака, тачније првог тамбураша света, и извођача традиционалне и интернационалне музике, ходало се тако да се тле није дотицало. Џипси џез нумере Ђанга Рајнхарта низале су се уз ауторске композиције „Розенберг трија”, које је наш Бако надограђивао виртуозним и хармоничним импровизацијама. Пре свега класични гитариста, наш Бако, као Пако де Лусија на тамбури, надимак је добио, како сам каже, тако што је, као мали, своје име изговарао „Бако”. Пре двадесет година проглашен је најбољим солистом на Фестивалу „Старчевачка тамбурица”, на манифестацији „Златни славуј” 2007. у Новом Саду освојио је прво место, а 2010. године на светском тамбурашком фестивалу у Дероњама добио је награду за најбољег бас примаша и постао прва тамбура света... У овом разговору најављује нови албум, снимање серије, а као краљ тамбуре припрема концерт у београдској Скадарлији, затим и у Новом Саду. У плану је и посебна сарадња са Мозесом Розенбергом. У родном граду Бечу наступа са сталним бендом...

У аранжманима композиција „Розенберг трија”, па и у онима што их је писао Ђанго Рајнхарт, а које уопште нису укључивале тамбуру, уклопили сте свој соло и чак га ауторски издвојили стварајући нешто сасвим ново. Да ли тако заправо на сцени и у садејству стварате своје композиције?

Да, и то се дешава због тога што сам одмалена слушао Розенберга, Бирелија, Ђанга, Дебара и друге. Имао сам тада седамнаест, осамнаест година, али подражавао сам њихове стилове и маштао о томе како би било свирати са неким од њих. И десило се тако да сам после шеснаест година стварно наступао са Сточелом Розенбергом, у Тулузи, у Француској, пре четири године, и са Бирелијем Лагреном, са којим сам свирао на Ђанго Рајнхарт фестивалу у Минхену. Може се рећи да је тамбура донекле ограничен инструмент, обично се мисли на њен староградски репертоар. Међутим, мислим да сам померио те границе и увео је у неку нову сферу. На тамбури све може да се одсвира, и грчка музика, бугарска, и македонска, шпанска, па и Ђангова, џез и џипси џез, мађарска музика.

Као да свирајући тамбуру путујете светом... Како овај инструмент прилагођавате различитим жанровима, од народне до џез музике?

Својевремено сам био специјални гост Љубише Павковића и великог народног оркестра на фестивалу у Бојчинској шуми. Имао сам деветнаест година, а Павковић ме је питао које његове ствари знам да свирам. Рекао сам да знам „Павкетов стакато”. То је изазовна композиција и по брзини, акцентима, трилерима и техници уопште, и када је чуо да баш њу изводим, био је фасциниран. Тада ме је позвао да свирам са њим и народним оркестром. Иначе слушам све врсте музике, и трудим се да све што чујем и сам одсвирам. Прошле године, када сам овде у Рашки наступао са Мирославом Тадићем, узео сам и гитару и свирао једну моју композицију, онако „из главе”. Компонујем стално, и ускоро, у септембру, излази мој ауторски албум у ПГП-у, на ком ће бити десет нумера, две са симфонијским оркестром, једна са трубачима и специјалним гостом Марком Марковићем, а биће ту и етно-композиција македонског призвука, па једна виртуозна, брза, ствар, па бржа и спорија кола.

Колико сте везани за овај, нешто већи, тип тамбуре и како на њој постижете виртуозност од које слушаоцима застаје дах?

Моја тамбура јесте посебна, радио је чувени мајстор Стеван Бели. Она има око 60 центиметара, а од ње има мањих тамбура, до 45 центиметара. А виртуозност се постиже чистом љубављу, животном посвећеношћу свом инструменту. Било да свирам у кафани или на неком фестивалу, дајем све од себе јер свирам из љубави. Стварно волим да свирам и током времена мој слух се развио до апсолутног. Једноставно чујем, разликујем, препознајем тонове. Када много вежбам заспим са својом тамбуром. Зато се види успех, зато ми је Сточело Розенберг аплаудирао и поносан је на мене. Због тога се сваки труд исплати. Од моје петнаесте године ишао сам на различита такмичења и освајао прве награде у Старчеву, Панчеву, Дероњама, у Новом Саду. Са Пилеровима, који су победили на такмичењу „Ја имам таленат” у Београду, освојио сам прво место у Португалији, на светском мундијалу, затим смо бриљирали у Русији у Ростову, на светском купу, па у Удинама, потом у Јапану, у Немачкој. Са Пилеровима сам вежбао толико да на крају не бисмо имали појам о времену, почели бисмо у касно поподне, а када бисмо завршили видели бисмо да напољу свиће... Зато је сваки жири увиђао да смо добар и уигран тим, да је све на свом месту, од динамике до акцента.

Рођени сте у Бечу, али делује да сте стално у Србији...

Рођен сам у Бечу, али јесам стално овде због гостовања и снимања. Добио сам понуду да са својим сином свирам и да играм у серији која ће се звати „Љубав у тишини”, првој серији која ће бити на ромском језику. Главну улогу тумачиће Бане Томашевић.

Свирате свуда по свету, али тамбура задржава дух наше Војводине?

Наравно. Тамбура даје тај звук у ком се осећа дух Новог Сада, Петроварадина, Звонка Богдана. А људима у свету тамбура није много позната, пре су видели бузуки, мандолину, балалајку. Звук тамбуре им је нов. Посебно када на тамбури свирам неку познату нумеру, постављају ми многа питања, узимају инструмент, гледају како се штимује. Волим посебно да свирам са Мирославом Тадићем, имали смо претпрошле године на „Гитар арт фестивалу” у Београду прелеп концерт, прошле године свирали смо и у Херцег Новом. Волим да свирам и са Бирелијем Лагреном, са Сточелом Розенбергом, Марианом Мексикануом из Румуније. Био сам специјални гост и Жељка Васића. На фестивалу у Тулузи претпрошле године свирао сам са Џипси Кингсима, тада сам их први пут упознао, а на тамбури сам извео њихову, шпанску, музику, што их је одушевило. Онда сам узео њихову гитару и одсвирао шпанску музику на ромски начин, и на афтерпартију, који често буде бољи од концерта.