Стална чежња за лепотом

Вито Марковић (1936), наш истакнути песник, написао је четрнаест песничких књига међу којима су и „Паника тела”, „Опасности главе”, „Пустош и смрт”, „Насмејана жртва”, „Похвала лудилу”, „Ноћни језик”, „Бели говор”, „Ноћи и одсјаји”, „Дневник душе”... Аутор је књига есеја и трактата: „Поезија и метафизика”, „Филозофија самоће”, „Мрвице усамљености”, „Речник мисли”, „Трагање за суштином”. Мање је познато да је Марковић творац и прозне трилогије, у којој су књиге: „Хула”, „Жест” и „Мук”.

Издавачка кућа „Бонарт” недавно је објавила књигу изабраних песама Вите Марковића „Гласна глава” и друго издање „Филозофије самоће”, тражене књиге које одавно нема у књижарама.

Књига „Филозофија самоће”се чита као роман, написан у најлепшем стилу?

У „Филозофији самоће”, на исповедан начин, исказана је надљудска воља за постојањем. Та воља је необична и субверзивна, снажно одсањана. У њој нема Ничеове чежње за моћи, али има чежње за лепотом. Као у неком филозофском роману, ја сам главни јунак у тој књизи, који презирући стварност, у сновима и самоћи настоји зналачки собом да влада.

Веома Вам је важно метафизичко мишљење и њему сте потпуно посвећени?

У 33. години, у оскудном времену, схватио сам, ако собом хоћу мерити живот, онда морам у себи успавати Епикура, а пробудити Сократа. Почео сам чешће да бацам поглед с друге стране ствари и појава. На тај начин, загледан у живот и време, снажио сам дух, обликовао себе.

Животу, с тамне стране, борба даје снагу. Ако му снагу даје, да ли борба усавршава и вештину постојања?

У свету опасности, много је противречности и неразумевања. Све што трчи, плива или крилима маше, иде кроз живот у сусрет смрти. Скакавац, бежећи пред птицом, скоком долази до смрти; зец, бежећи пред псом, трком стиже до смрти; сврака, бежећи пред орлом, летом доспева до смрти; мала риба, бежећи пред већом, пливајући улази у смрт. Живот је, дакле, стално бежање испред смрти. Опасности, у свим облицима, садржај животу дају. Да би опстала, у пољу смрти, сва жива бића, па и човек, не остају на истом, вештину постојања усавршавају.

У „Филозофији самоће” разматрате и верска питања. Обраћате се често небу и Богу?

Верска размишљања растерећују душу. Помоћу њих се узносим. Уздижем себе, свој дух.У времену потпуне духовне обезглављености, и онај ко је крхак и слаб, у тим размишљањима налази снагу. Части себе неописивим смирајима.

Шта, осим воље, садржи „вештина постојања” да би била права „вештина постојања”?

Вештина постојања садржи вољу да се буде јачи од живота. У тој вољи, с пуно знања и дара, постоји и вештина сазревања и одрастања. Сликари, на пример, знају да пејзаж добро насликан чини лепом и оскудну природу. Смрт, ако је добро сликом осмишљена, продаје себе животу као други онострани живот. У томе је вештина стваралачког постојања сваког ко мисли својом главом и има стваралачког дара.

У књизи славите силовито и гласно, снажно и необуздано. Немате разумевања за снисходљиве и неодлучне, за, како Ви волите да кажете, „загађиваче духа”?

Кличем снажном духу, аутентичном ствараоцу. Привлаче ме силовити и одлучни ствараоци којима је време тесно, који одржавају обећања и у сну дата. Презирем: похлепне љубитеље уметности, отмене пилићаре духа који у стваралаштву и уметности виде само раскошну мету. Они су произвођачи духовног шкарта, осредњости. И у животу више добијају него што му дају.

Да ли, у неким ситуацијама, волећи свог имагинарног следбеника, понекад мрзите самог себе?

Не. То се тако само чини. Трагајући за следбеником ја, у ствари, трагам за самим собом. Следбеник је моје друго ја. Ја сам гладијатор у оклопу речи. Сваког дана, наоружан оштрим мачем илузија, борим се против самог себе. Надзор над собом волим да имам. У свим ситуацијама: не оклевам да постојим. Сновима се пуним и онда кад се пред огледалом на сва уста грдим. Али, и тад кад се грдим, ја се до суза и мрзим и волим.

Ако је човек крхко и смртно биће, склоно паду, шта му је потребно да буде „јачи од живота”?

Потребно је, у сваком тренутку, у животу видети пријатеља; волети живот чисто и снажно; сузбијати бол и тугу; усавршавати се у сновима и мислима „понирући у лепоту”; играти на вечност и у тренутку.

Позивате се, често, на начела своје усамљености од којих ни у сну не одустајете. Која су та начела?

Постоје три начела усамљености: гледај, слушај, посматрај. Прво начело гласи: окрени поглед према души, гледај шта ти душа ради; друго начело гласи: окрени ухо према срцу, слушај шта ти срце каже; треће начело гласи: зарони умом у себе. У теби је све – и воља, и нада, и чежња, и страст, и живот, и смрт. Изван тебе – ништа није.

Како бисте, једном реченицом, дефинисали Ваш живот, филозофију самоће, одрастање и сазревање?

Једна давна песма, под насловом „Опис усамљености”, најбоље исказује и живот, и мене, и време. Она говори отприлике овако: Као усамљени певач, с високих планина,/ гласно сам сишао с трубом у град,/ млад,/ нестрпљив,/ необуздан,/ трчећи кроз живот,/ на себи сам се искаљивао./ После многих тешких и туробних година,/ са сузом у оку, сањајући дуго,/ постао сам Неко/ ко се далеко и необично чуо./ Али, и тад,/ сам, све самљи,/ и даље сам бивао.