Може ли Курд постати председник Турске

Специјално за „Политику”
Истанбул, 13. новембра – Званична Турска је, као сав свет, поздравила избор првог Афроамериканца за шефа Беле куће, док је шира јавност реаговала на помало неуобичајен начин. Председник Абдулах Гул је истог часа одаслао честитку Бараку Обами, уз дипломатске жеље о наставку сарадње два стратешка савезника.

Шира јавност, што ће рећи грађани, одахнула је, као да јој је пао камен са срца. То се могло и очекивати. У свим анкетама од 2003. године, од америчке окупације Ирака, огромна већина Турака је доживљавала Џорџа Буша као „највећу претњу миру у свету”. Тај број је ишао чак и преко 70 процената. „Какав год био тај Обама, биће бољи од Буша”, илустративно је изјавио један грађанин Истанбула, кога су анкетирали локални извештачи.

Рушење „Берлинског зида” између белаца и црнаца у Америци овде је отворило дилему: може ли је један Курд, или припадник друге мањине, да се усели у председничку палату на Чанкаји, елитном делу Анкаре. То „опасно провокативно” питање поставио је најтиражнији лист у земљи „Хуријет”.

„За многе од нас, претпостављам, било би тешко да кажемо ’да’ уколико би тај (кандидат за председника) јавно изјавио ’ја сам Курд’”, одговорио је на ту дилему аутор текста Ертугрул Озкок.

Американцима је, објаснио је он, било лакше да сада преломе јер немају, као Турска, терористичку Радничку партију Курдистана (ПКК) која се пушкама годинама бори за аутономију и стварање државе у југоисточној Анадолији. У САД су прошле деценије успели да раскрсте са Кју-клус-кланом и „Црним партнерима”.

Покретање ове дилеме није могло да прође без одјека у јавности. Аутор текста Озкок признаје да није могао на миру да попије кафу од реаговања грађана укључујући и сопствену супругу. Једни су му замерили што је уопште потегао ово питање, други су му рекли да би гласали за Курда уколико би био одговарајућа личност, трећи су га подсетили да је почивши председник Тургут Озал био припадник тог народа.

Истина је, како то обично бива, на пола пута. Озал је по једном родитељу био полу-Курд. Он ту лозу свог порекла није истицао. Напротив.

Једно је сигурно: у овом часу за шефа џаве не би могао да прође неко ко би наглашавао курдско исходиште. Јер, у Уставном суду се води поступак за затварање Партије демократског друштва, једине прокурдске странке која је прескочила праг Меџлиса (парламента), зато што није осудила ПКК као терористичку групу. Она је чак јавно стала иза Абдулаха Оџалана, лидера курдских побуњеника, који издржава казну доживотног затвора. То се у Турској не прашта. Ова изјава је изазвала оштре етничке поделе. Уочи локалних избора се већ чују покличи: Курди гласајте за Курде. Турци узвраћају истом мером.

У Турској, која укупно има 75 милиона становника, 12 милиона су Курди. Они се такође клањају Алаху, али су народ који има вековну историју, свој језик и културу.

Покретање ове дилеме, међутим, потврђује да се Турска мења, да се заправо променила. Пре само 10, или 15 година аутор ове идеје би се нашао на удару правосудних органа. Био би оптужен да има разумевање за курдски сепаратизам, због чега је суђено многим новинарима, публицистима, адвокатима. Понекад су то биле својеврсне драме које није лако разумети. Познати колумниста Ахмет Атлан осуђен је на 12 месеци затвора због речи „Атакурд”, којом је насловио свој спорни текст. Он се запитао шта би се у земљи дешавало да се Мустафа Кемал Ататурк (отац Турака) којим случајем родио у југоисточној Анадолији, а не у Солуну, који је тада био у Отоманској империји, да је био Курд, а не Турчин. Он би се тада звао Атакурд (отац Курда), па би Турци сада били ти који траже основна права и слободе.