Камен стрпљења

ГОНКУРОВА НАГРАДА
Специјално за „Политику” од дописника Танјуга
У елегантном ресторану Друан, где се сваког новембра додељује најпрестижнија француска књижевна награда, Гонкур, вест је прострујала и пре него што је жири прогласио овогодишњег добитника: „Авганистанац, добио је Авганистанац!”

Убрзо се појавио и добитник, Атик Рахими, четрдесетшестогодишњи француско-авганистански писац, чији је роман „Сеге сабур: камен стрпљења”, први који је написао на француском језику, освојио Гонкуров жири и награду од 10 евра, али која са собом доноси непроцењиву славу и добит од продаје књиге.

Као што се прошлогодишњи добитник ове престижне награде Жил Лероа увукао под кожу Зелде Фицџералд да би говорио о судбини оне која је заувек остала у сенци славног мужа, тако је овај пут, у сасвим другачијим околностима, авганистански писац који живи у Француској преузео глас једне од оних анонимних жена под буркама чији се глас никада не чује. Као пред чудотворним каменом коме се, према авганистанском предању, поверавају патње, она се исповеда мужу који лежи у коми, погођен метком у главу.

„Можда ја и јесам жена!”, одговара Рахими на питања знатижељника, не скидајући неодољиво благ осмех који имају они који су спознали рат и изгнанство и чија је судбина добила неочекивани обрт.

Овакав исход није могао да слути када се као дечак, у Кабулу, уписао у француски лицеј, исти онај који је похађао и касније чувени генерал Масуд. Убрзо, његови француски професори су напустили земљу пред совјетском инвазијом. Бежећи од рата нашао се у Пакистану, одакле је затражио политички азил у Француској, у којој се обрео 1985. године. Написао је четири романа и према једном од њих, „Земља и пепео”, 2004. године снимио филм, који је био запажен на фестивалу у Кану.

Како сте дошли на идеју да градите роман из женског угла?

Смрт авганистанске песникиње коју је убио муж, док се спремала да организује књижевно вече на коме је требало да учествујем, подстакла ме је да напишем ову књигу, коју сам њој посветио. Њена смрт ме је веома погодила и разбеснела, па сам одлучио да истражим читав случај на лицу места. Желео сам да се сретнем са породицом, али је она одбила сусрет, хтео сам да разговарам и са њеним мужем, који се налазио у затвору, али је то било немогуће, пошто је убризгао бензин у вене. Желео сам да уђем у кожу тог човека и објасним шта га је нагнало на тај криминални чин. Али док сам писао, десило се нешто чудно, жена је узела реч и увукла се у мене, желела је да говорим о њој, да преузмем њен глас. Нисам желео да се задовољим црном хроником, већ да покажем како овакви случајеви нису само трагедија једног народа, већ и читавог човечанства.

Роман почиње неодређеном временском одредницом, „негде у Авганистану или другде“...

Нисам желео да говорим о Авганистанкама као о посебним женама већ да покажем да су оне попут свих других, да нису објекат сакривен испод бурке, без карактера, без пути, без жеља и снова. Све се дешава иза затворених врата, иако се разуме да се ради о земљи попут Авганистана, у којој постоји снажна репресија над женама, у којој су верска и политичка традиција терет. Али случајева попут овог има свуда. На мене је велики утисак оставило и убиство Мари Трентињан, коју сам много волео као глумицу, а које се догодило непосредно пре убиства ове авганистанске песникиње, у потпуно другачијем контексту, наравно. У овом роману не говорим о вери, јер бих у том случају морао да доведем у питање све три монотеистичке религије, у којима је тело објекат патње, срама, уништавања, жртвовања...

Да ли је у психолошком смислу било тешко ући у женски лик?

Нисам о томе размишљао док сам писао, тек када сам завршио постао сам свестан до које мере сам ушао у интимни свет једне жене, и то ме је донекле уплашило. Али када задирете у унутрашњост људских бића, било да су у питању жене или мушкарци, долазите до истог, до исте патње.

Шта је пресудило да овај роман напишете на француском језику, а не на персијском, као досадашње?

Матерњи језик намеће ограничења, табуе, док је писање на неком другом језику ослобађајуће. У мом случају то је био француски, који ми је омогућио да превазиђем ове стеге. Пред собом немате лик оца који вам говори: „Без простаклука“. То није случај само са персијским језиком, већ са било којим матерњим језиком, јер, како показује психоанализа, у нама постоје забране повезане са језиком. Написао сам три књиге на персијском пре ове, али од 2002. године, од пада талибана и мог повратка у земљу, у потрази за коренима и језиком, нисам више био у стању да пишем на персијском. То можда изгледа парадоксално, јер се током година егзила у Француској нисам усуђивао да пишем на француском и тек када сам се вратио у Авганистан почео сам да пишем на овом језику. Али тада се из мене заиста излио бес, јер сам почео да се бавим табуима, да улазим у интимни свет људи, о чему нисам имао смелости да пишем на матерњем језику. То ми се чинило као да водите љубав са рођеном мајком.

Какав пријем очекујете у Авганистану након објављивања ове књиге?

Књига још није преведена на персијски. До сада су моја дела наилазила на добар одјек. Роман „Земља и пепео“ је чак издат и реиздат у Ирану, где сам добио и награду 2005. године. Други роман је био цензурисан, а чини ми се да ће то бити случај и са овим, али видећемо. Догађаје у овом свету је тешко предвидети. Ова књига ће бити преведена било у Ирану било у некој другој земљи и надам се да ће је прочитати у Авганистану и Ирану.

Роман „Земља и пепео“, о младићу који је отргнут од своје земље коју је захватио ратни хаос, адаптирали сте на велики екран. Авганистан остаје у центру ваших интересовања?

Авганистан је велика инспирација, јер оно што се догодило у тој земљи открива много о човечанству. Има много тема које су везане за геополитички контекст, за пејзаже или лица. Авганистан је „no man’s land”, што вам омогућава да говорите на универзалан начин. Његова судбина је повезана са оним што се дешава у свету. Проблеме у Авганистану је тешко решити док не решимо друге проблеме, као што је проблем терориста у Пакистану или док не извршимо притисак на земље попут Саудијске Арабије, које дају новац терористима. Судбина Авганистана зависи од геополитичких кретања у свету.