Задовољство преступа

НОБЕЛОВЦИ

„Сцена се одиграва у Пољској, што значи нигде”, написао је Алфред Жари у „Краљу Ибију”. Сингер се родио у Пољској, 1904. у Леонцину.

Загонетка Сингер

Њујорк, 2008. На углу Бродвеја и 86. улице стоји плави натпис, тик уз семафор: „Западна 86. улица. Булевар Исака Башевиса Сингера”. Ту су се 1965. преселили Сингерови. Унутрашње двориште иза зграда, гвоздена ограда и рододендрони у цвату, невидљиви са улице, освојили су Сингера. Подсетили су га на Пољску, на Крохмалну улицу у Варшави, где је провео детињство. Ту се извечери играо са девојчицом која се заиста звала Шоше. Касније, написаће роман о њој.

Леонцин, 2008. Село где је рођен Сингер. Данас овде више нема ни трага од јеврејског живља.На месту пишчеве родне куће налази се само воћњак. Преко пута општинске зграде постоји мала, слепа уличица, која носи име Исака Башевиса Сингера. Плоча је безмало нечитка, обележена је са две Давидове звезде. Овде се сећање на Сингера, очито, не чува. Иако је било предлога, никада сеоска школа није добила његово име. Улица названа именом великог писца заправо је путељак, на коме нема ниједне стамбене куће. „Становници Леонцина листом су одбили да имају јеврејску адресу”, пише, између осталих, Флоранс Ноавил, ауторка биографије једноставно назване „Сингер”, коју је код нас објавио „Архипелаг”, у преводу Анике Крстић. Ноавилова је књижевница и уредница књижевног додатка „Монда”. Године 2003, за биографију „Сингер” добила је у Француској Награду за најбољу биографију објављену на француском језику. Да би написала ово дело, пропутовала је стазама Сингеровог живота, интервјуисала неке од његових савременика који су још живи (Сингер је преминуо 1991. у Њујорку). Њихове су изјаве противречне. Сингер је очито писац са више лица, од којих је свако подједнако чудно, чудесно и уверљиво. „Мађионичара из Лублина” написао је, очито, вилењак. Да ли је Сингерово лице са фотографија, оне кристалне, плаве продорне очи, да ли је то лице била маска за истинског Сингера кога нико није упознао? Судећи по изјавама савременика, ова би формулација могла бити тачна.

Исак Башевис Сингер - син

Сингеров отац је седма генерација рабина у породици. Сингерова мајка је, такође, кћи рабина. „У детињству, чешће смо виђали богове, духове и дибуке, него људе”, негде ће написати. Очекивало се да ће Сингер наставити очеву традицију. Али није. Сингеров старији брат Јошуа био је писац, толико успешан да је у Америци, четрдесетих година, спомињан као озбиљан кандидат за Нобелову награду. Сингерова старија сестра, такође је написала два изванредна романа. Читавог живота патила је од епилепсије. Сингеров најмлађи брат, постао је рабин. Но, пре но што је заиста успео да се бави позивом који је одабрао, нестао је са мајком у Казахстану, у погромима. Депортовани су возом, у сточним вагонима. Губитак мајке Сингер никада није преболео. После очеве смрти, прогонило га је осећање кривице. Оно, и тако, увек иде уз смрт ближњих.

Сингер - писац

У Америку је побегао бродом, преко Париза, пред сам Други светски рат. Имао је за собом објављен тек један роман – „Сотона у Горају” – и неколико објављених прича. У Америци је енглески учио систематично, све док га није проговорио течно. Па ипак, заувек је писао на јидишу:„Немам никакав разлог да престанем да пишем на том језику зато што је Хитлер побио огроман број оних који су њиме говорили. То би значило завршити његов посао”. У Америци, на почетку боравка, пати од депресије, лута улицама прижељкујући самоубиство. Посматра нагли књижевни успон свог старијег брата Јошуе. Кад сазнају да су им мајка и најмлађи брат убијени, Сингер тоне у још дубље безнађе, а Јошуа умире од изненадног срчаног удара. Сенка великог, успешног брата, старијег од Сингера једанаест година је склоњена. И Сингер убрзо почиње поново да пише. Долазе успех и слава. Светска. Оно што му највише помаже јесте чињеница да његове прве приче преводи са енглеског нико други до Сол Белоу. Зачудно је само то што се Сингер после тога дистанцирао од Белоуа. Нису постали пријатељи, Сингер му се, тврдио је Белоу, никада чак није ни захвалио. Сингер је писао на јидишу, али је за енглески језик припремао „други оригинал”, промењен. Стиче се утисак да је Сингер на јидишу барокнији, вишезначнији, мудрији, а да је на енглеском краћи, сажетији, јаснији и – пре свега луцидан приповедач. Мађионичар је приповедања на оба језика.

Сингер – љубавник

Сингер није био човек једне жене, он сам није ни веровао да је тако шта човеку попут њега уопште могуће. Музиловљевом „човеку без својстава”, Сингер је супротставио „човека без карактера”. Његови јунаци су луталице, увек заљубљени у више жена. Сам Сингер водио је управо такав живот. Тврдио је да „једна свећа може да упали више пламенова”, као и да је немогуће истовремено волети једну жену. Увек је у његовом животу било више различитих муза, потпуно супротних међусобно. Па ипак, он никако није био Дон Жуан, он је пре свега био заљубљеник у љубав и неизлечиви заљубљеник у страст. Продорних плавих очију, ерудита блиставе интелигенције, заводио је жене својом огромном заинтересованошћу за њихове животе и поштовањем према њима. До краја живота, старински им је љубио руке, тражећи, при том, допуштење за тај чин. До краја живота, имао је љубавнице. Његова супруга, Алма Сингер, морала је да „затвара очи”. Непрекидно.Пред смрт, признао је пријатељу да је у животу имао тридесетак љубавница и увек више њих истовремeно. „И сваку сам волео”, рекао је.

Сингер – отац

Пре но што ће побећи у Америку, Сингер постаје отац дечака Израела. Звали су га Ђиђи и добио га је у браку који није био законски, са женом коју је звао Руња. Била је комунисткиња и нису се никада слагали. Чудно је што је Сингер оставио петогодишњег дечака и жену и побегао пред Други светски рат у Америку, знајући тачно од чега бежи. Двадесет година касније, поново ће видети сина. Син је тада новинар у Тел Авиву и има породицу, четворо деце. Сингер му признаје: „Моја деца, то су моје приповести”. Син новинарима каже: „Мој отац никада није породичног духа”. У тренутку када се жени у Америци Алмом, она напушта мужа и двоје мале деце, сина и кћер од четири и шест година. Сингер је одбијао да их види или је их је виђао ретко. Алма је, иако пре брака са Сингером добростојећа, сада са њим упала у финансијске невоље. Читавог живота је радила најразличитије послове, док је Сингер писао, све док није стигла слава, много касније. Сингер је прихватао њену жртву као нешто потпуно природно. У старијим годинама, љубавнице је бирао између својих обожаватељки – преводилаца. Једна од њих била му је толико блиска да је са њом свакодневно проводио много времена. Када су му 1978. јавили да је добио Нобелову награду, заједно су саставили његов говор. Тек тада, сећа се данас она, Сингер је изјавио: „Ти не путујеш са мном у Стокхолм”. У Стокхолм је са њим путовала Алма са још две пријатељице. Па ипак, после Сингерове смрти, Алма управо њу позива да заједно среде Сингерову рукописну оставштину. „Chaoss Room” је Сингерова соба препуна папира. Биле су потребне године да се доведе у ред.

Нобелова награда

У Стокхолм, 1978, Сингер стиже у фраку који је изнајмио и који му је био превелик. Приликом пријема Нобелове награде држи говор на јидишу. Пре но што пође, заборави чек, али се, трком, враћа по њега. Службеници Академије наука у Стокхолму, кажу:  „Ове године је додела награде била весела”.

Старост

У старости, Сингер губи оно што је за њега читавог живота био „рај из кога нико није успео да га прогна” – памћење. Полако, али сигурно, заборављао је имена јунака о којима је писао. То га је чинило фуриозно љутитим. Одлазио је са секретарицом у банке и тврдио да га банке страховито поткрадају, проверавао по више пута сваки рачун, сваку камату, у време када је већ био добростојећи човек. „Мој отац је увек био циција”, говорио је касније његов син. „Али мене то не чуди. Већи део живота живео је изузетно тешко”.

Крај

До краја живота, Сингер тврди да су „његове књиге његова деца, а да су деца замке, застрашујући облик притиска, попут закључавања мушке слободе”, пише Флоранс Ноавуил. Пред одлазак, после низа можданих удара, дуго ћути или спава. Има поглед застрашеног, изгубљеног детета. Пред смрт, свест му се враћа и он каже супрузи Алми: „Нисам био добар муж”.

Заоставштина

У литерарној Сингеровој оставштини нађен је списак његових омиљених писаца и књига. Волео је Библију (онај који је са Богом читавог живота ратовао), „Ану Карењину”, „Злочин и казну”, Гогоља, „Мадам Бовари”, Поа, Хамсуна, Сведенборга. Нађен је и списак (обожавао је спискове), његовог уобичајеног дана: „8 сати – буђење, 9-11, рад на роману, 12 - тоалета, облачење, 12-2 шетња, ручак, 3-6 писати, 7-8 вечера (не јести превише, пише у загради – no overeat), 8-11 људи, читање, биоскоп, позориште.”

Немогуће је не приметити да су људи на списку овог генијалног вилењака били на последњем месту.