Европа и тетке из провинције

КЊИЖЕВНОСТ У РЕГИОНУ
За роман Наш човјек на терену, који објављује након књига прича Можеш пљунути онога тко буде питао за нас и Ужас и велики трошкови, као и песничке збирке Дворац Америка, Роберт Перишић, писац рођен у Сплиту 1969. године, колумнист и књижевни критичар загребачког недељника Глобус, добио је најважнију хрватску прозну награду – „Награду Јутарњег листа“.

Заплет вашег романа почиње, рекли сте, „кад једног хрватског либерала сударимо с родбином са села, која од њега тражи да повуче везе и да их запосли”. С обзиром на то да знаарапски, налази му посао у ратном Ираку!? Ирак на известан начин шири границе вашег прозног света, тематика романа прелази на виши ниво, постаје глобални проблем...

То кад неко запосли рођака типично је домаћа прича, ту се отвара једна друштвена комедија. Ово пак с Ираком, испада да је то нека страна прича... Али рат, лудило, хаос, Амери у свету – па није да не знамо ништа о томе! Не бих ја о томе писао кад би то био само Ирак, него је рат увек на неки начин исти – ко је видео један рат, зна како изгледа то лудило, а ко је живео у нормалном друштву, тај о томе нема појма, мисли да је то филм. Класично новинарско извештавање никад не може пренети ту истину, ону психолошку истину рата, јер је она разорна. Ја ту у Ирак „шаљем“ лик који је био у овдашњим ратовима, који вуче одатле неке последице, да извештава као новинар, но он о томе пише мало друкчије – и наравно да се његови извештаји у новинама не могу објавити. Дакле, тај глобални терен радње – од Загреба и Далмације до Багдада – то је, с једне стране, повезивање деведесетих и нултих година, повезивање двају хаоса, Балкана и Блиског истока, један књижевни поглед на све то лудило. На другу лопту, ту се онда нуде и прилике за коментар данашњег света.

У књизи врло оштро и духовито сецирате друштво, и то баш ово садашње, пуно нових предузетника, манекенки, деоничара, где су сви на први поглед успешни и лепи. Ви, заправо, покушавате, уплићући у причу „родбину са села“, да раскринкате тај свет, покажете његово право лице, снобизам?

Ова линија село–град хвата ту значајну тему за наше друштво, али ја нисам хтео ићи стандардно – да ту уђем у неку кукњаву око посељачења града, него улазим у причу са стране, на један више комичан, али аутоироничан начин јер ја сам у Хрватској познат као урбан писац. Дакле, и тај главни јунак је посве урбан, само што је, ето, запослио тог свог рођака из родног краја, послао га у Ирак и закомпликовао себи живот. Ту се описују те наше „скривене“ друштвене везе, нека стидна места тог нашег урбанитета. Снобизам и нове елите такође су обрађени. Мислим да роман даје доста широку слику тог нашег друштва и тог живота где се мешају модерни и фолклорни елементи, Европа и тетке из провинције. Не знам колико сте упућени, али код нас су на прошлим изборима либерална и сељачка странка ишли у коалицији. Та либерално-сељачка ситуација, то је простор хумора овог романа, иако самим ликовима ништа није смешно.

На једном месту сте рекли да „целокупна јавност заправо функционише по начелу жанрова који имају своја правила“. Да ли би се могло рећи да су јунаци вашег романа и њихови животи доказ тачности такве тезе или пре критичка распарава кроз прозу о таквом виђењу света?

То о жанровима је покушај да се људима који само „конзумирају медије“ понешто објасни о томе како медији функционишу изнутра. Ту имамо младу глумицу, она је један од значајних ликова, која не разуме како новине функционишу и не може предвидети како ће „испасти“ у интервјуу. Логика медија њу смешта у одређени преградак, људи играју унапред утврђене улоге. Ми смо у том смислу уопште доста неосвешћени, мало ко о томе ишта артикулише, медији све то обављају „несвесно“, чак и не знају описати шта раде, него само постоји нека иронична свест. Један искусан новинар јавне људе у ствари види као драмске ликове на позорници тржишта, то му дође нехотице, јер постоји ограничен број јавних улога. Зависно од културе неког друштва, те се ствари мењају. Рецимо, распон „женских улога“ у јавности много је ужи у заосталом друштву, ту је тек неколико опција. Глумица из романа тако упада у неки „заостали“ образац, и она јавно постаје „фуфица“, а да је у неком напреднијем друштву, онда би је представили друкчије јер та цура уопште није глупа – то је у суштини и медијска и феминистичка тема. Кад ти неко пребрише памет, онда си глуп и тачка. Донекле се то, на ширем плану, догодило и нама из транзиције. Мени се, рецимо, некако чуде што се у роману бавим и тим великим светским темама, а да сам са Запада, то би било нормално. Овако, пак, више се сматра да би требало да пишем само о локалним стварима и да будем по могућству што више егзотичан и живописан.

На корицама издавач цитира занимљиву препорука редитеља Срђана Драгојевића: „Роберт Перишић је преведен, то препоручујем, он је ужасно духовит човек, за разлику од наших мрсомудних писаца“!

Ово је Срђан Драгојевић изјавио још кад су у Србији објављене моје збирке прича. Духовитост је мени битна, она је за књижевност круцијална, с тим да то није пуко ваљање фора. То фино Кундера објашњава у својим есејима. Ствар је у изненађењу, у двострукости, у откривањима двосмислености збиље, у неком „намигивању“ између писца и читаоца које је тешко описати, али ипак знамо шта је то. Наш човјек на терену, надам се, има ту димензију да повремено све бива смешно, иако то није тзв. хумористички роман.

Како изгледа добити књижевну награду у Хрватској?

Па не знам, ваљда је боље добити награду него је не добити. Ваљда је награда помогла да Наш човјек на теренупостане хит. Иако – уз награде одмах се појаве и заједљиви гласови, тога има доста око те моје књиге јер би она, како су неки приметили, могла испасти парадигматска и довести у питање неке утабане начине писања. Овај роман, како је написала једна критичарка, донекле је стран у контексту хрватске продукције. 

Издавачка кућа Профил, попут неких других хрватских издавача, однедавно има представништво у Србији. Наш човјек на терену је сада доступан и читаоцима у Србији. Како ви видите ту нову књижевну сарадњу између Србије и Хрватске, али и других бивших југословенских република?

Та комуникација је апсолутно пожељна, с тим да ту у игри нису државе него јачање издавача и „лак извоз“ без трошка превођења. Само треба регистровати фирму. Није то заправо „књижевна сарадња између Србије и Хрватске“, то ми звучи као неки програм, а нема то више везе, нити сам ја ту део неке делегације. Мени је јасно да ме у Београду нико неће читати зато што сам из Хрватске, јер се књиге читају зато што су добре, а не зато да би читалац задовољио неку квоту. Волео бих да то што сам из Хрватске постане књижевно мање битно, јер чим изађем из Хрватске, то ме превише одређује. Контекст ових малих култура човека ионако више „спушта“ него диже – јер да сам Амер и да пишем једнако добро, свима би то изгледало још дупло боље. Уосталом, у овом роману се ионако не ради „о Хрватима и Србима“, него се ради о врло сличном типу друштва у транзицији, сличним облицима урбаног живота, истим медијима и о истом глобалном тренутку. А и љубавна драма, која је део романа, није локална појава.