Реквијем за Исидору

РОМАНСИРАНЕ БИОГРАФИЈЕ
Када говоримо о прози Лауре Барне, свакако би требало напоменути да ова списатељица не робује малим и великим фабулама и да у свим својим књигама негује готово све врсте дискурса: и филозофски и есејистички и епистоларни и поетски и наративни…

Сви они који су имали прилику да прочитају њена претходна три романа Протовир (2003), Невоље господина Т. или сутерен (2005) и Црно тело (2007) сложиће се да Лаура Барна негује и доноси у српску књижевност један потпуно нов и богат језик и реченицу који њеним делима дају тако битан лични печат и препознатљивост… Све ове референце карактеришу и њен најновији роман Моја последња главобоља (Завод за уџбенике, Београд, 2008) који је композиционо организован као дијалог главне протагонисткиње, волшебне Исидоре Секулић и загонетног Поете. Овај роман се, истина, неким унутрашњим невидљивим нитима везује за претходни роман Црно тело (иначе, посвећен свевременом песнику Лази Костићу), али га у својим новим стваралачким својствима превазилази.

У роману Моја последња главобоља Лаура Барна проговара у првом лицу једнине кроз лик Исидоре Секулић „позајмљујући“ јој сав свој списатељски дар и литерарни инструментаријум… Овај роман је изворна и даровито писана књига у форми исповедне прозе; има у њој више разноврсних садржајних токова који се заснивају на реалним и често конкретним животним чињеницама (одсликаним у преоштрим критикама Јована Скерлића, топлим писмима и разумевању Милана Кашанина, сапутничкој патњи Владислава Петковића Диса, Милана Ракића и других савременика), али има у њему и елемената сугестивне модерне фантастике (као што је горепоменути дијалог са загонетним, да не кажемо – имагинарним Поетом), има симболике и парабола (посебно између Исидоре Секулић и саме ауторке), а често и промишљених и веома функционалних сатиричних потеза (наглашених у јунакињином готово ирационалном разумевању и праштању неодмерених и неаргументованих грубости нанетих јој од стране тадашње дежурне критичке свести персонификоване у лику Јована Скерлића).

У роману Моја последња главобоља присутна су два садржајна слоја – у свом основном току Лаура Барна кроз лик Исидоре Секулић анализира време, збивања, догађаје, атмосферу, људске страсти и карактере у првој половини двадесетог века. Своју анализу тог времена са свим његовим бременитим противречностима ова је списатељица засновала на чињеници да је то било ново време у коме се живело бурно и динамично, да су то биле године које су биле прожете снажним духом револуције и свим оним друштвеним и психолошким преображајима које је она покренула у времену и људима.

Како су то биле године у којима су се догодила оба светска рата, то су се готово непрекидно, бурно и драматично, осећале њихове последице. Било је присутно настојање да се у свему примене идеје нове свести, да се интензивирају процеси ослобађања нових и здравих људских енергија, била је присутна воља да се створе интензивнији и разноврснији животни садржаји, да се превазиђе стари начин живота, али колико год су та настојања била жива и ангажована, постојале су и многе препреке које су онемогућавале брзу динамику и које су спутавале прогресивне превратничке духове каква је била Исидора Секулић.

Иначе, Исидора је у овој књизи приказана кроз акрибијски портрет, управо онаква каква је и била са свим својим контрадикторностима: као рањива а истовремено и снажна, шкрта на времену – а истовремено широкогрудна према другима, несхваћена и обезвређивана од тадашњег књижевног естаблишмента и појединих колега – а истовремено племенита, хришћански плаха и пуна разумевања према истим, што ју је одувек чинило узвишеном и јединственом појавом у историји српке књижевности и културе уопште.

Противуречности филозофског система којим Исидора Секулић живи живот жене писца слободарских назора, пристајањем на добровољно заточеништво, не само у сопственој соби већ и у крајње патријархално оријентисаном друштву, колико и порицање таквог стања ствари својим упорним стваралаштвом, као да је парадигма неког ширег контекста и времена и простора: односа мале балканске средине – Србије – спрам Истока и Запада.

Лаура Барна је за тај сложен, динамичан и драматичан живот имала веома развијена чула, осетила је и аналитички добро развила мишљења о егзистенцијалним друштвеним и психолошким карактеристикама тога времена. Своју анализу поставила је и извела тако да њен роман Моја последња главобоља у главним токовима испољава пуну критичку идејну зрелост и намеће се као ангажована визија света.

Лаура Барна није у основном слоју романа ишла само за тим да исприча једну могућу, стварну причу о животу Исидоре Секулић и њених Орфејевих сапутника и сапатника у првој половини двадесетог века, њена је прича прожета новом свешћу која је у људима и у њиховом интегралном животу произашла из бунта и нове свести. Та преображена свест чини егзистенцијалну основу овог романа и она је присутна у свему што се у њему збива.

Кроз роман Моја последња главобоља (који је, то на овом месту посебно наглашавам, изузетно захвалан за драматизацију и екранизацију) Лаура Барна је исписала луцидни реквијем Исидори Секулић и на најлепши начин обележила педесетогодишњицу од смрти несумњиво једне од најумнијих (уз Ксенију Атанасијевић и Аницу Савић-Ребац) Српкиња двадесетог века.