Дивљачке камате

Да дуг није добар друг уверили су се пре неки дан и челници Кошаркашког клуба Партизан чији је рачун блокирала грчка „Марфин” банка, јер јој, како из ње саопштавају, наш шампион није плаћао ни камату, а камоли делове главнице за позајмљених 1,9 милиона евра. Уместо да се о томе по глави чешу они који воде тај клуб, неко из управе или бар човек који води финансије, врео кестен, свеједно како, узео је у руке неко ко о томе треба најмање да прича – Душко Вујошевић, кошаркашки тренер. И наравно, направио је толико личних да би му, за његово добро, ваљало забранити да на ову и сличне теме убудуће и – говори.

То што је Партизан, седмоструки шампион СРЈ, а потом и Србије, никако не значи да може да се зајми, а да не плаћа камату и не враћа дуг. Спорт, па и кошарка, одавно су изашли из пелена аматеризма и фискултуре за широке народне масе. На делу је професионализам. С њим и одговорност за спортске, а потом и финансијске резултате. Па и за изговорену реч. Те ствари обично иду једна за другом, али, судећи по вајкању вође кошаркаша Партизана, код њих то баш и није случај. Спортски успеси су далеко надмашили пословне. Морали су да се задуже код банке. Ни први нити последњи. Сасвим уобичајена ствар.

Али, шта није нормално. Да тренер оптужује банку за, како је рекао, „дивљачке камате”. Када су одговорни људи клуба тражили зајам морали су знати под којим се и каквим условима задужују. Банка их није звала нити уцењивала да узму кредит по било коју цену. Они су јој дошли на ноге. И дала им је паре по условима које су они прихватили. А то што јој, чак ни после продужења рокова отплате, ни камату не плаћају говори о крајњем немару или неспособности одговорних за вођење клуба и његових финансија.

Банке нису филантропска друштва нити удружења љубитеља ретких лептирова, већ продавнице специфичне робе – новца. И то туђег. А то значи да та роба има своју цену. Колику? Онолику колико се с њом погодимо. Партизан је прихватио „дивљачких” 17 процената годишње. Толика камата, према садашњим мерилима, још је и помози Боже и не може се назвати зеленашком.

О томе је ваљало мислити пре задуживања. Али, судећи по свему, није. Ни један кредит, каже стара кинеска пословица, није скуп, ако не мислиш да га вратиш. У Партизану су, по свему судећи, очекивали да ће им банка опростити тај зајам или да ће га амортизовати рекламом. Не. Банка тражи да јој се узајмљено плати и врати.

Сва остала прича, о некаквој, наводној, завери против нашег кошаркашког шампиона и то баш пред важну утакмицу са грчким клубом, пада у воду пред само једном чињеницом – нигде у свету, па ни код нас, осиони дужник не може да уцењује – повериоца.

Прошла су времена у којима су лоше платише профитирале. Макар то биле и националне величине попут сиромашног Партизана међу много богатијим европским клубовима. СОФК-е више нема, држава има преча посла, а тржиште  немилосрдно лупа рампе.