Варошица у метрополи

До пре само тридесетак година из тесних авлија раном зором улицама се провлачило удаљено кукурикање петлића или мукање стоке, свако би помислио да је реч о варошици, па још ако чује истините приче и легенде што се преплићу с повешћу Жаркова а занимљивије су и лепше него другде, и упозна срдачне „домороце”, то би га учврстило у уверењу да је Жарково друкчије, као издвојена варошица усред мегаполиса.

А ако се упита колико је Жарково старо, одговор ће га зачудити. Тај простор настањен је још у неолиту, у периоду винчанске културе. Пре седам и по деценија, на локалитету Ледине, изнад Белих вода, откривени су остаци неолитске насеобине са обиљем покретних артефаката као што су керамичке посуде, каменe статуе, предмети за свакодневну употребу од животињских костију... али и темељи кућа правоугаоних основа и јаме које су служиле као оставе. Налазиште је поново затрпано да „у комаду” чека нека боља времена.

Постоји легенда о томе како је насеље добило име. По њој, некада је у атару Жаркова живео змај који је чинио зла по селу. Његова власница била је нека баба Јула по којој је названо и оближње брдо. Једног дана тој аждахи се испречио витез Жарко и покорио је па је, наводно, по свом спасиоцу село и добило име – Жарково. Место где је змају пала глава названо је Змајевац, где је затечен реп Репиште, а где му је отекла крв – Беле воде.

Занимљиво, али извесније је да је насеобина добила име по промићуру (надзорнику караванског пута) Жарку, који се помиње у турским дефтерима већ 1523. године. Како чиновници што су убирали данак за Порту нису знали назив баштине којом је управљао „обвезник” Жарко, најлакше им је било да је у ћитабе заведу као – Жарково село. И, ето.

Месну самоуправу Жарково је добило 1839, догодине и школу, а 1856. добило је статус општине која се простирала од Саве и леве обале Тoпчидера, преко Кнежeвца и Железника, до Остружнице.

Чукарица се одвојила од Жарковачке општине децембра 1911. године, а јула 1955. Жaркову се укида пређашњи статус и припаја се „млађем чеду”.

Упркос злоби, Општина Чукарица је за свог другог председника имала једног житеља „села надомак града”, неког Јована Савковића чији су преци дошли у Жарково средином XIX века из Срема, из околине манастира Јазак.

Прастаро здање Основне школе „Љуба Ненадовић” подигнуто 1840. године проглашено је за споменик културе и непокретно културно добро. Па ипак, иако је на спољашњем зиду окачена табла с поруком о њеном годишту и значају, та приземна зградица је била у таквом стању да би је можда и јачи удар кошаве порушио. Жарковци су, чекајући да Завод за заштиту предузме нешто, изгубили стрпљење и решили да је сами поправе и обнове, испречио им се нерешив проблем. Наиме, Завод штити, али не поправља, а онима који би то учинили намеће наизглед немогуће, стручне услове. А ипак, недавно је обновљена и уприличена. За сада, покривен је кров новим (неодговарајућим) црепом јер су у здању живели учитељ и негдашњи домар „новије школе” из 1935. године.

Међу Жарковцима најчешћа су, али и најстарија, презимена Настић, Одабашић, Јанковић, Спасеновић, Влајић, Јоксимовић, Огњановић, Николић, Пантелић и Мишић. Од Мишића је и наш колега из „Политике” Милан, који је једно време био дописник из САД, а стигао је чак и до положаја главног и одговорног уредника најстаријих преживелих дневних новина на Балкану.

И стари и нови житељи овог дела Београда памте испијеног чичу који је свакодневно промицао затрављеним острвом што дели саобраћајне траке Трговачке улице, и са сизифовском упорношћу скупљао – отпатке! Лети би то чинио одевен у соколску мајицу, с јесени и на пролеће у тренерци, а зими огрнут перјаном јакном. Неки су га бодрили, неки гледали с презиром, али нико се није прикључио да му помогне у том важном послу. Нема га дуже од деценије, а од отпадака који су се у међувремену накупили у том зеленилу и трава је почела да вене.

И тек кад је неопозиво отишао, дознало се да је био стари Жарковац који је приврженост свом делићу васељене исказивао и на такав начин.

Да не би било забуне или пакосних коментара, Жарково се налази на пола пута од центра Београда до Лабудовог брда, за сада последњег у низу градских насеља што су изникла дуж Ибарске магистрале.