Varošica u metropoli

Do pre samo tridesetak godina iz tesnih avlija ranom zorom ulicama se provlačilo udaljeno kukurikanje petlića ili mukanje stoke, svako bi pomislio da je reč o varošici, pa još ako čuje istinite priče i legende što se prepliću s povešću Žarkova a zanimljivije su i lepše nego drugde, i upozna srdačne „domoroce”, to bi ga učvrstilo u uverenju da je Žarkovo drukčije, kao izdvojena varošica usred megapolisa.

A ako se upita koliko je Žarkovo staro, odgovor će ga začuditi. Taj prostor nastanjen je još u neolitu, u periodu vinčanske kulture. Pre sedam i po decenija, na lokalitetu Ledine, iznad Belih voda, otkriveni su ostaci neolitske naseobine sa obiljem pokretnih artefakata kao što su keramičke posude, kamene statue, predmeti za svakodnevnu upotrebu od životinjskih kostiju... ali i temelji kuća pravougaonih osnova i jame koje su služile kao ostave. Nalazište je ponovo zatrpano da „u komadu” čeka neka bolja vremena.

Postoji legenda o tome kako je naselje dobilo ime. Po njoj, nekada je u ataru Žarkova živeo zmaj koji je činio zla po selu. Njegova vlasnica bila je neka baba Jula po kojoj je nazvano i obližnje brdo. Jednog dana toj aždahi se isprečio vitez Žarko i pokorio je pa je, navodno, po svom spasiocu selo i dobilo ime – Žarkovo. Mesto gde je zmaju pala glava nazvano je Zmajevac, gde je zatečen rep Repište, a gde mu je otekla krv – Bele vode.

Zanimljivo, ali izvesnije je da je naseobina dobila ime po promićuru (nadzorniku karavanskog puta) Žarku, koji se pominje u turskim defterima već 1523. godine. Kako činovnici što su ubirali danak za Portu nisu znali naziv baštine kojom je upravljao „obveznik” Žarko, najlakše im je bilo da je u ćitabe zavedu kao – Žarkovo selo. I, eto.

Mesnu samoupravu Žarkovo je dobilo 1839, dogodine i školu, a 1856. dobilo je status opštine koja se prostirala od Save i leve obale Topčidera, preko Kneževca i Železnika, do Ostružnice.

Čukarica se odvojila od Žarkovačke opštine decembra 1911. godine, a jula 1955. Žarkovu se ukida pređašnji status i pripaja se „mlađem čedu”.

Uprkos zlobi, Opština Čukarica je za svog drugog predsednika imala jednog žitelja „sela nadomak grada”, nekog Jovana Savkovića čiji su preci došli u Žarkovo sredinom XIX veka iz Srema, iz okoline manastira Jazak.

Prastaro zdanje Osnovne škole „Ljuba Nenadović” podignuto 1840. godine proglašeno je za spomenik kulture i nepokretno kulturno dobro. Pa ipak, iako je na spoljašnjem zidu okačena tabla s porukom o njenom godištu i značaju, ta prizemna zgradica je bila u takvom stanju da bi je možda i jači udar košave porušio. Žarkovci su, čekajući da Zavod za zaštitu preduzme nešto, izgubili strpljenje i rešili da je sami poprave i obnove, isprečio im se nerešiv problem. Naime, Zavod štiti, ali ne popravlja, a onima koji bi to učinili nameće naizgled nemoguće, stručne uslove. A ipak, nedavno je obnovljena i upriličena. Za sada, pokriven je krov novim (neodgovarajućim) crepom jer su u zdanju živeli učitelj i negdašnji domar „novije škole” iz 1935. godine.

Među Žarkovcima najčešća su, ali i najstarija, prezimena Nastić, Odabašić, Janković, Spasenović, Vlajić, Joksimović, Ognjanović, Nikolić, Pantelić i Mišić. Od Mišića je i naš kolega iz „Politike” Milan, koji je jedno vreme bio dopisnik iz SAD, a stigao je čak i do položaja glavnog i odgovornog urednika najstarijih preživelih dnevnih novina na Balkanu.

I stari i novi žitelji ovog dela Beograda pamte ispijenog čiču koji je svakodnevno promicao zatravljenim ostrvom što deli saobraćajne trake Trgovačke ulice, i sa sizifovskom upornošću skupljao – otpatke! Leti bi to činio odeven u sokolsku majicu, s jeseni i na proleće u trenerci, a zimi ogrnut perjanom jaknom. Neki su ga bodrili, neki gledali s prezirom, ali niko se nije priključio da mu pomogne u tom važnom poslu. Nema ga duže od decenije, a od otpadaka koji su se u međuvremenu nakupili u tom zelenilu i trava je počela da vene.

I tek kad je neopozivo otišao, doznalo se da je bio stari Žarkovac koji je privrženost svom deliću vaseljene iskazivao i na takav način.

Da ne bi bilo zabune ili pakosnih komentara, Žarkovo se nalazi na pola puta od centra Beograda do Labudovog brda, za sada poslednjeg u nizu gradskih naselja što su iznikla duž Ibarske magistrale.