Carpe diem

Са бројем 95 први пут се сусрео када га је отац, као сина првенца, поносно пронео кроз велику китњасту капију породичне куће којом је доминирала поменута изувијана цифра од бронзе. Доста касније број 95 био је упадљив и на адреси предузећа које је до пензионисања успешно водио. Такође је 95 бивао је означен на табели као горњи број његовог ниског крвног притиска са којим је с почетка, у младим данима, вазда кубурио. Ствар се сa годинама обрнула те се број 95 повремено селио са горњег на доње место створивши му дијагнозу под називом хипертензија. Суочавао се кроз живот са бројем 95 и код грудњака жена које су га привлачиле – и то уз словну ознаку „б” за величину корпе. Број жена са којима је љубависао давно се зауставио на 95. Међутим, оно што је незаустављиво расло био је број година који је баш тог дана званично досегао, а то је – 95!

Недавно је прочитао вест у новинама да је преминула најстарија особа на свету – шпанска пензионерка Марија Брањас Морера. Имала је 117 година, преживела је епидемију куге и два светска рата...

„Марија Брањас нас је напустила. Умрла је онако како је желела: у сну, мирно и без бола“, написала је породица на њеном налогу на платформи „Икс’. „Увек ћемо је памтити по правим саветима и доброти”. Један од њених последњих постова на друштвеној мрежи био је: „Где год да одем, бићу срећна”.

Склопио је новине, активирао претраживач на компјутеру и уписао – најстарија особа на свету након одласка стоседамнаестогодишње Брањас Морере. Преко екрана исписало се име 116 година старог Јапанца Томико Итоока који је рођен 23. маја 1908. године.

Калкулатор у глави и даље му је брзо и ефикасно делао. Значи, двадесет једну годину Итоока је био од њега старији или, оптимистичније речено: он је од Итооке био двадесет једну годину млађи! Насмејао се.

Завртео је у глави пројектор с ролнама филма свог могућег живота у будућности уколико би надживео старца Итооку, те он постао та особа која најдуже живи на свету.

Осим повишеног крвног притиска, који је лековима држан под контролом, није имао других здравствених проблема. Катаракте на оба ока давно се решио, па је и читао и осматрао свет око себе прилично чисто и јасно. Ноге су га држале добро, рефлекси су му били солидни, као и координација покрета, кости и зглобови задивљујуће очувани, а слух на завидном нивоу. Ипак, лекари му нису дозволили да оствари сан и скочи падобраном из авиона, попут Алфреда Ала Блашкеа из Тексаса који је са 106 година и 327 дана изнова ове године освојио титулу „најстаријег падобранца на свету” и то – аматера почетника!

Тренутно су га највише нервирале велике, малтене неподношљиве врућине због којих је много више времена проводио у кући него обично. Ујутру би врло рано устајао, обилазио неколико кругова око куће и потом седео под клима-уређајем до касних вечерњих часова. Е, тада би, услед празног хода у понуди дана, почињале да му се роје сентименталне мисли. А можда и нису биле само сентименталне. Биле су то оне мисли које су одговарале истинским потребама и недостајањима његове душе, срца и мозга.

Недостајали су му људи.

Његови људи: супруга, брат, сестре… најбољи пријатељи, сарадници, сви они са којима је градио живот, одолевао ветровима и савладавао олује, зидао тврђаве, падао са висина и упадао у дубине, дизао се фениксовском снагом, крпио где је морало, обнављао где је захтевало…

Имао је и двоје деце. Обоје у расејању и то одмах након завршетка студија. Далеко су били да даље не могу бити. Једно на Новом Зеланду а друго у Аргентини. У почетку се нису виђали најчешће због пословних обавеза и даљине, а сада због старости, болести и даљине. И то не због његове старости, већ због њихових година (70 и 72) и њихових болести.  „Чудан је овај живот”, мислио је у себи. „Ко зна да смо близу да ли би имали о чему и да философирамо, а камоли да сећања каква евоцирамо” .

У његовим ноздрвама није више било трагова њихових мириса… али било је честица некадашњег дражесног парфема „chat noir” или, пак, колоњске воде „покошено сено”, који су до последњег дана орошавали порцелански белу пут врата његове жене.

Никада није одустајао од борбе и та црта карактера држала га је живим упркос свим губицима или свакојаким неповољним прогнозама. Из поштовања према самом животу и прилици која му је рођењем дата осећао се некако обавезним да буде фер према пруженој шанси и оправда је до самог краја. А крај, где је био он?

Е, то му је недостајало! Недостајала су му та, каткад тиха а каткад бурна философирања са вршњацима, и оним по годинама, као и оним по интересовањима, образовању, размишљању, искуству, потребама… по ритму живљења. Фалила су му „причања углас” са жељом да се „надјача аргументима”, бесане ноћи ишчитавања књига и списа, трагања за чињеницама и изналажење тачних и прецизних података за потковану расправу… Вапио је за писменошћу саговорника, за уживањем у заједничким излагањима, умећем у говорништву, племенитим интелектуалним надметањима, за слободоумношћу, за лепотом и богатством изражавања… за мноштвом неочекиваних метафора.

У оном „празном ходу у понуди дана” присећао се својих, не само младалачких, већ и каснијих животних песничких натпевавања у рецитовању на седељкама.

Његови адути били су Вилијам Батлер Јејтс и Дилан Томас. Потоњи са: „… Не одлази тихо у ту благу ноћ, Старост нек букти и дивља у смирају свом; Бесни, бесни против светла које губи моћ… Скрхани, пред смрт, виде светла премоћ. Да слепе очи могу јарко и весело ко метеор сјати. Бесне, бесне против светла које губи моћ.”

Откад је ушао у десету деценију живота, да би спречио да му „светло изгуби моћ”, одлазио је и на излете организоване за 80 +. Не може се рећи да је с тим људима, са којима је био у групи само због крштенице и по којег сличног интересовања, задовољавао своје духовне, срчане и мождане потребе. У овом случају био је задовољан самом чињеницом што је најзад пронашао дом за старије где може да изађе кад пожели, а не да се осећа као затвореник или чак кажњеник.

Гурао је напред без повлачења. Не зато да би се нашао у америчкој геронтолошкој истраживачкој групи која потврђује детаље о људима старијим од 110 година или Гинисовој књизи рекорда најдуговечнијих human beings.

Гурао је због себе и подршке идеји Марије Брањас Морере, уз речи: „Где год да одем бићу срећан!”