Немогућа мисија

НАТО је "изгубио Авганистан", поручио је пре неки дан лорд Пети Ешдаун, бивши високи представник УН у Босни, а данас кандидат за новог "суперизасланика" у Кабулу. "Ми смо изгубили, и по мом мишљењу успех је сада мало вероватан."

Лорд који се разуме у тежак посао "прављења нације" ово је констатовао у тренутку када су министри одбране Северноатлантске алијансе на скупу у Холандији настојали да се договоре о томе како да равноправније поделе терет рата који у Авганистану војују од 2001, рата у којем не могу да прогласе победу, нити да признају пораз. Јасно је само да су тамо Америка и Британија једине које су у 38-чланој коалицији – вољне да ратују. Тамо је сада 41.000 војника, од којих је више од половине из поменуте две земље. Остале се задовољавају подршком и "обуком". Французи су спремни да пошаљу још 50 инструктора и ништа више, Италија и Шпанија траже да њихови буду стационирани у мање опасним провинцијама, Холанђани су под притиском да се врате, Канађани су такође нестрпљиви… А није ми тешко да замислим како је тамо, иако су далеко од првих борбених редова, и Албанцима из Албаније (138 војника), двојици Швајцараца, тројици Аустријанаца, седморици Ираца или деветорици Луксембуржана, затим  Хрватима (199), Бугарима (400), Македонцима (129)…

Како год да им је – то им је. Можда би им било боље да су знали где иду – и да су мало боље били потковани историјом. То нарочито важи за Британце, који су са Авганистанцима три пута били у званичном рату и сва три пута се оданде враћали потучени. Почело је 1842. чувеним "покољем на путу за Џалалабад", када је од 16.500 британских војника и пратилаца до одредишта стигао само један војни лекар. Близу четири деценије касније, 1878, на авганистанска племена је ударило 35.000 војника под британском заставом који се повлаче само годину дана касније. То се иначе збива у веку у којем је Авганистан "пион у великој игри" два царства, британског и руског.

Авганистан је први у том делу света стекао независност, после трећег рата са Британцима, 1919. У суседству се тада збио један догађај који ће обележити 20. век, револуција у Русији, и Лењин је био први који је признао нову независну државу. А као империја социјализма Русија ће у Авганистан ући крајем 1979, у покушају да учини исто што су и други безуспешно покушавали пре ње: да политички модернизује, својом војском и идеологијом, јединствен демографски мозаик племена и кланова, од индоевропских Паштуна, аријевских Таџика, монголоидних Хазара (потомака хорди Џингис-кана које су овде протутњале), светлопутих Нуристанаца (у којима су, тврди се, гени војника Александра Македонског), па до централноазијских Узбека, Туркмена и Киргиза. Тај план да се у Авганистану уведе социјализам потпалио је "међународни грађански рат" (Авганистанци између себе, СССР, САД, Пакистан, Иран…) који до данас није престао: кад су Руси били принуђени да се повуку, веома брзо су их заменили у Пакистану створени радикални чувари конзервативног ислама, талибани.

Међу талибанима је упориште нашао и некадашњи амерички савезник из борбе против совјетске окупације, Осама бин Ладен, па је разумљиво зашто Америка, после трауме од 11. септембра, није одолела а да не интервенише у настојању да ухвати или убије свог непријатеља број један. Интервенција добија плашт НАТО-а, који први пут делује изван свог традиционалног театра, и по други пут у својој историји ратује (први пут је то, нажалост, био удар по нама, 1999). Мисија је да се, после свргавања талибана, земља стабилизује, подржи влада, оспособе полиција и војска, а потом примени универзални амерички лек – демократија.

О Авганистану пишем од 1979, и дочекујући тада у Кабулу совјетску војску и испраћајући је оданде десет година касније, ни у сну нисам могао да замислим да ће се, почетком 21. века, тамо на исти начин наћи заглављен и Запад. Али, догодило се. Сасвим очекивано, и Американцима (и свим савезницима) дешава се оно што је, истина у различитим историјским контекстима, задесило и друге странце у овој земљи, својеврсном "аутопуту историје" преко кога су се кроз столећа кретале армије, људи, религије и културе, са запада на исток и са истока на запад.

Ствари, наиме, стоје веома лоше. Ове године погинуло је 5.000 Авганистанаца. Талибани су оживели, прегруписали се, утврдили се у пограничним покрајинама у суседном Пакистану који су такође дестабилизовали. Бин Ладен је, судећи према најновијим снимцима, жив и оран. Око 60 одсто герилског покрета се финансира производњом опијума који као хероин завршава у Европи и Америци. Национална војска има само око 30.000 јадно обучених и деморализованих припадника, а досад је требало да их буде бар 70.000. У безнадежној ситуацију у Ираку, Америка би да бар у Авганистану испослује нешто као "мисија окончана". Али – не иде, па не иде. Нити ће икад ићи. Још један доказ како нас "историја учи да се од историје никад ништа није научило".