Није био од оних који цвиле

Сваког клинца нове генерације прати исти усуд: макар једном седео је сам за својим столом и најмање једном га је женска направила волом. А онда ће већина тих клинаца, кад порасту, схватити да прича о љубави обично угњави. Тек понеки ће, када падне ноћ, звати упомоћ. Али неће окренути хитну помоћ. Пустиће баладе „Рибље чорбе”.

Издвојте било који стих или песму Борисава Боре Ђорђевића и сешћете за шанк, упловићете у свој живот, епоху, политику, револуцију и контрареволуцију, транзицију, буну и устанак, национализам и алкохолизам, еуфорију и самодеструкцију.

Живећи као нетипична, антирокенрол звезда, слављена до неба и бацана у блато, легенда за живота који час улази међу божанства а час бежи са српског Олимпа и лупа вратима за собом, последњих недеља није могао да избегне оно што је увек био. Конзилијум лекара из Љубљане, тамо где је испустио душу Јосип Броз Тито, свакодневно је извештавао о његовом здравственом стању и ма како да се чинило да је у Србији и у региону стање прегрејано, а како би и било другачије, и мада су сви знали какве ће вести стићи из Љубљане и да никако неће бити добре, и они који су му се дивили и они који су то чинили нешто мање, очекивали су да ће устати, доћи и одржати још један велики стадионски концерт.

Али сада ће доћи последњим возом за Чачак. И тај воз неће бити плаве боје!

Док је велики црвени поглавица Југославије био жив, Бора је био његов жестоки критичар, а иронија судбине је да је рокер, иако је бежао од сваке врсте идолопоклонства, последње недеље из дана у дан био прва вест. Чачанин који је толико презирао и исмевао култ личности, претворио се, без своје воље, у сопствену антитезу. Његова смрт је то потврдила, мада је толико силно желео самоизолацију код својих старих, добрих „бечких коњушара”.

Не можеш да побегнеш од тога што заправо јеси и зато је његова смрт пропраћена као одлазак највеће рокенрол звезде. Бора би се сигурно сложио са мном, али се чинило као да је одавно мртав. Баш као рокенрол у Срба и Југословена који је стварао. Али његове песме су актуелније него што су биле, његови текстови су решавали политичке, љубавне и историјске дилеме, а истовремено, биле су пророчанске и преносиле су се с колена на колено, од ува до ува, одбијајући да нестану, као њихов стваралац. Чак је и његов пријатељ Војислав Коштуница прекинуо сопствени завет ћутања и опростио се од Боре, за Воју необично дирљивим јавним писмом.

У давна времена Бора је делио вокал и гитаре са још једним генијем, Ђорђем Балашевићем, али бенд „Рани мраз” није могао да поднесе две сујете и два концепта, далеко једноставнијих него што се мисли. Наиме, Ђоле је писао о првим, а Бора о последњим љубавима, оним где нема шансе за поправни! Ђоле је живео у „молу”, кокетирајући са маршалом кроз револуционарну баладу „Рачунајте на нас”, док је Бора обитавао у „дуру”, дакле жестоко и бескомпромисно, показујући то већ у првој балади „Лутка са насловне стране”.

Послушајте је и данас, као да је синоћ написана. Зато Бора одлучује да изврши музичку сецесију и отцепљује се од „Раног мраза”, идиличног, али за његов укус превише слаткастог поп бенда и оснива „Рибљу чорбу”, у којој, као ритам гитаристу, запошљава талентованог клинца Момчила Бајагића Бајагу.

Тада је југословенском сценом суверено владало „Бијело дугме”, али опори Чачанин заљубљиве природе, напујдан на комунизам, за разлику од Горана Бреговића, који је био златни дечко црвене Југе, објављује албум „Кост у грлу”, са класиком „Остани ђубре до краја”. Та љубавна балада, против које ни гласа нису дигле феминисткиње које се буде, јер забога, свака је желела да буде баш та, такво ђубре, због које ће безброј Бора стајати за шанком, делимично пијани. Заправо, одваљени ко летве.

На другом албуму, еуфорија је захватила читаву Југославију, која се препознаје у текстовима и хард рок звуку „Рибље чорбе”, у савршеном коктелу балада и жестине. Заиста, гитарске рифове ублажава нова, нестварна балада „Два динара, друже”, где посао Бора и Бајага деле на равне части – Бора пише текст, а Бајага компонује. Ако је у „Ђубрету” Бора прешао све до тада познате границе љубавних песама, сада се спушта још ниже, на дно друштвене лествице и као права рокенрол мушкарчина цмиздри док га у тоалету теши и саветује „баба сера”.

Западно одавде, према каснијој Бајагиној позитивној географији, 442 од Београда, у Загребу се расањује Џони Штулић и са бендом „Азра” ствара се тријумвират југословенског рока који никада неће бити достигнут. Али Бора је јединствен зато што стиховима „за идеале гину будале” и „кретени дижу буне и гину” потпаљује ватру Субнора, народних хероја, команданата армија и постаје државни непријатељ број један, за разлику од Бреговића, који се једнако мајсторски држи друге стране барикаде.

Међутим, Борин невероватан глас који се иначе ретко анализира, иако је његово рокенрол грло било врхунско, али тек као зачин његовим текстовима и музици, постаје израз идејних скретања. Међутим, систем је пред распадом и савети стараца смештени у централним комитетима постају немоћни пред стадионском еуфоријом која прати турнеје „Рибље чорбе”.

Јер тад, он је био млад! Он неће да буде члан мафије, не треба му књижица партијска, потом пише песму „Баба Јула” у време апсолутистичке власти Слободана Милошевића, алудирајући на Миру Марковић, господарицу живота и смрти и најмоћнију жену деведесетих. То време музичке и политичке психоделије Бора разара монументалном песмом „Погледај свој дом, анђеле”, која једнако уклето звучи како у гитарској, тако и у симфонијској верзији. Ако је послушате сада, видећете све оно што је давно наслутио Борисав Бора Ђорђевић. Видећете чемер, смрт и јад.

Био је толико славан да је све учинио да се реши тог бремена славе, па је приређивао себи својствене перформансе, као што је ангажман у нижеразредном фудбалском клубу Пекар или оснивањем фиктивне Партије обичних пијанаца, окружен згубиданима који су пливали у алкохолу. Као и он сам. Ма како му спочитавали његово србовање, он је ваљда једини рокенрол јунак на чије су регионалне турнеје масовно долазили Хрвати, јер су желели да заједно са њим преживљавају животе јунака његових песама.

Многи ће рећи да се пропио као стрина и почео да цмиздри за неком малом која му се јављала у сновима док је локао вињак. И да је временом постао крпа од човека па су га изјели алкохол, дуван и холестерол, уместо да је, попут Горана Бреговића, куповао виле на Дедињу, ширио богатство, постао рокенрол тајкун, а онда купио јахту „першинг” од 18 метара и једрио Средоземљем, одржавајући везу са менаџментом на копну преко видео-линка.

Али онај Бора за шанком није био фиктивни, већ стваран лик и сваки јунак његових песама био је он сам, па би сваки покушај његове моралне аморфности и живота далеко од мемљивих поткровља и сутерена био схваћен као водвиљ.

Човек који је давно прежалио себе никада неће побећи од нас, јер ће се његове песме тек слушати као врхунска поезија. Јер кад ходаш, не застајкујеш и земљу не додирујеш. Ту баладу Бајага је поклонио „Рибљој чорби”, а онда отишао својим путем, али је прошлог викенда на Ушћу десетине хиљада људи певало песму хорски, молећи се за Борисава Бору Ђорђевића и његово спасење.

Можда народне масе неће стајати у шпалиру док његово тело буде путовало последњим возом за Чачак. Сигуран сам да ће свако пустити неку од његових песама, коју као да је писао баш по наруџбини за свакога од нас. И зато што је било баш тако, због тога ће Бора, ма како се трудио да што брже сконча, живети далеко, далеко дуже него што је мислио!