Има ли старост право на страст

СЛОБОДНА ЗОНА
Ако бисмо покушали пронаћи лајтмотив који би повезао већину остварења са овогодишњег фестивала ангажованог филма Слободна зона, можда би понајпре то било искуство, искуство које мења, проблематизује, изазива погледе на свет, како самих јунака, тако и гледалаца.

Канадски документариста кинеског порекла, Јунг Чанг, пре него што се филмском камером, у остварењу Уз Јангце, отисне бродом који крстари овом гигантском реком, цитира Конфучија – мудрост, каже Конфучије, стичемо на три начина: размишљањем (што је најузвишеније), подражавањем (што је најједноставније), и искуством, а то је најгорче. Заправо, као да је и сама суштина документарног филма сажета у потоњем начину доласка до истине. За разлику од претпрошлогодишњег лауреата фестивала у Венецији, играног филма Мртва природа, редитеља Ђа Џангкеа, који такође третира судбине људи расељених у току изградње бране Три клисуре и измештање локалног становништва, документарац Уз Јангце испричан је из визуре сиромашне девојке која почиње да ради управо на броду којим крстаре богати западњачки туристи. Контрапункт Истока и Запада, апгрејдованог социјализма и капитализма, носи заправо једна крхка кинеска девојчица на својим плећима, која промуцава енглеске речи. Њено радно име је Синди. Готово као проститутка. Крајолик око Јангцеа и напуштена насеља за западњаке представљају пуку разгледницу, иза чијих кулиса невољно отпливавају и људски животи, одламајући се као фасаде. Финални кадар, попут зарумењене секвенце неког сна, упливавање кроз брану, доносе један потпуно онирички квалитет овом необичном документарцу.

Још једно искуство, и то боравка на наизглед рајском Хаитију, изменило је перцепције аутора филма Духови Града Сунца. Иако након Божјег града Фернанда Мејрејеса, бриљантног играног документа о злогласној бразилској фавели, сваки покушај приближавања савременом ганг-миљеу у Латинској Америци може остати у сенци, документарац данског редитеља Асгера Лета (камеру и корежију потписује Милош Лончаревић) ипак чини искорак. Присвајајући поп-културни рукопис америчких гангста репера (Тупак Шакура и Фифти Сента), са једне, и препознатљивог француског хип-хопа са друге стране, два антихероја из хаићанске престонице, браћа Тупак и Били, сарадници тадашњег диктаторског режима, исповедају своје наде, стрепње, и опсесије директно у камеру, допуштајући ауторима да у потпуности завире у њихове интимне ритуале, па и у међусобне братске конфликте. За разлику од Париза из Мржње Метјуа Касовица, сликаног црно-белом фотографијом, убоги Сите Солеи (посве ироничног назива) сав је окупан сунцем, у преекспонираној крупнозрној фотографији, сликан из руке и монтиран естетиком МТВ спота.

(/slika2)Коначно, једна у потпуности интимистичка прича, другачијег темпа, снажног искуственог потенцијала – Седмо небо Андреаса Дрезена, добитник специјалне награде на овогодишњем Кану, Откуцаји срца, са темом која готово нимало није експлоатисана на филмском платну.

На свој деведесети рођендан, јунак Маркесове новеле Сећања на моје тужне курве не одриче себи право на сексуални стимулус у присуству једне девице. Маргарет Дирас, у исповедно-поетском тестаменту То је све, пред смрт понире чежњом у свог далеко млађег љубавника. Чини се да је у књижевности сексуалност времешних постављена као контрапункт младим, једрим телима. Али филм, својом визуелном, графичком сугестивношћу отвара један нови хоризонт, карналну љубав оних који су једнаки у својој изопштености, жртве ејџизма. Седмо небо представља не шок већ елегију. До сада прилично табуизирани третман сексуалности људи трећег доба испричан је мелодрамским језиком. Слике вођења љубави између шездесетогодишњакиње Инге (Урсула Вернер, љупка и непосредна) и седамдесетогодишњака, престају бити симфонија контакта два усахла тела, и постају једна елегична лабудова песма последње љубави. Иако је у питању класичан љубавни троугао – јунакиња, кројачица и домаћица, супруг, пензионисани професор и старији, неконвенционални љубавник – Седмо небо (метафора раја, дакле, крајње инстанце ужитка и ванвременске среће) не табуизира прељубу колико потребу старих људи за карналним ужитком, за поновним откривањем оног elan vitala, затомљене joie de vivre. Но, друштво, не само што неписаним нормама санкционише прељубу, оно далеко више санкционише тај хибрис, то да се јунакиња са својих шездесет година дрзнула да поново искуси љубав. Симон д’ Бовоар је у својој студији Старост говорила управо о томе како друштво маргинализује, обележава и стигматизује људе трећег доба, не остављајући им ни право ни могућност на љубав и сексуални однос – старост је пародија живота, а смрт је трансформација живота у судбину. Бовоарова меланхолично закључује како „није у стању да досегне вечност, а ипак, не прихвата коначност”. У остварењу Седмо небо, мучена грижом савести, јунакиња признаје мужу прељубу – „нисам желела да се то деси” понавља она као мантру. И тај унутрашњи судија је заправо и егзекутор – срећа није могућа, супруг окончава живот суицидом. Коначно, Седмо небо као филмско остварење је ангажовано у једном социополитичком контексту позивајући на право на избор партнера, на право за љубав, на право да старост не буде (јер не сме бити) негативна диспозиција или један облик социјалног инвалидитета. Седмо небо је достојни германски одговор на Интимност Патриса Шероа када јунаци имају по четрдесет година више, са пропадљивим телима осуђеним на имплозију.