Магла на путу за Шенген

Народна скупштина Републике Србије недавно је усвојила Закон о заштити података о личности, Закон о странцима и Закон о заштити државне границе. За многе наше грађане то су посебно занимљиви закони будући да су били апострофирани као они чије је усвајање један од услова за стављање наше земље на толико жељену белу шенгенску листу, а самим тим, разуме се, и за наше приближавање ЕУ.

Мада те жеље делим, не мислим да оне могу оправдати неке готово тријумфалистичке изјаве у којима се акцентира значај самог усвајања „европских“ закона. Напротив, мислим да је то не само сувишно, него и штетно јер представља оно што се у жаргону зове „сејање магле“.

Једноставно, није добро придавати нереално велик значај формалном доношењу закона. Жељене ефекте нови закони могу обезбедити једино ако добију пролазну оцену са становишта усклађености с европским правним стандардима и њихове примене у реалном животу.

Кад је реч о Закону о заштити података о личности – зато је главно питање какос тим у вези ствари заиста стоје? Ако имамо у виду усклађеност с европским стандардима - у фокусу ће и даље бити фамозни члан 45 Закона. Добро је што је измењена она првобитно предложена невероватно лоша формулација која је безбедносним структурама (и ко зна још коме) у том домену остављала „одрешене руке“. Међутим, и нова формулација, мада у начелу боља од старе, ипак се заснива на идеји да неко може суспендовати и ограничавати законом утврђена овлашћења надзорног органа. Међународни стандарди предвиђају пуну независност надзорних органа, па такво решење не постоји нигде осим код нас.У светлу те чињенице треба ценити колико је (не)вероватно да оно може, кад за то дође време, добити пролазну оцену посматрача ЕУ. Наравно, остаје могућност да се, док то време не дође, контроверзно решење елиминише из правног поретка.

Кад је реч о реалним условима за примену закона, незаобилазно је решење које предвиђа да функције надзорног органа и заштиту права преузме досадашњи повереник за информације од јавног значаја, и то већ од 1. јануара 2009. То решење преузето је из искустава других земаља, где се показало као веома добро. Нажалост, није се имало у виду да се услови у којима раде наш повереник и његове стране колеге разликују као „небо и земља“. Српски повереник се већ годинама суочава са великим проблемима који, поред осталог, укључују и специфичну опструкцију рада од стране Владе Србије. Повереник је и у оквиру досадашњих надлежности био суочен с великим и стално растућим обимом послова. Број код повереника регистрованих предмета одавно је прешао пет хиљада, од којих су неки изузетно сложени и деликатни. Истовремено, повереник ради у потпуно неадекватним условима, са службом неколико пута мањом од предвиђене. Био сам у прилици да видим осмех неверице на лицу страних колега увек када бих им рекао да свој посао обављам са само седам сарадника (два техничка секретара, једним возачем и четири правника).

Илустрације ради, „информацијски пооблашченец“ у Словенији, земљи са четири пута мање становника (и проблема) ради са четири пута више људи. Словеначки, рецимо, има десет инспектора, српски повереник нема ниједног и сваком би морало да буде јасно да је број његових сарадника у односу на обим посла трагикомично мали. Због тога и у овом тренутку има више стотина предмета који нису решени, а за чије решавање је и без прилива нових предмета, и без нових обавеза, потребан вишемесечни рад.

Истовремено, Влада Србије хронично годинама не само да игнорише логистичке, просторне и друге проблеме повереника за чије решавање је надлежна, него и поред поновљених захтева упорно не активира неке механизме битне за остваривање слободе приступа информацијама. Несхватљиво је како се не види да влада овим, осим што објективно опструира примену закона, наноси и озбиљну штету сопственом угледу. Зар неко мисли да ирационално „натезање“ са УНС-ом и НУНС-ом око ускраћивања информација у вези са „сексуалним злостављањем оваца“ на имању једног бившег министра не штети владином угледу? А да о многобројним реакцијама јавности, која необјављивање свих информација у вези с аутопутем Хоргош–Пожега доживљава као атак на здраву памет, и не говоримо.

„Инвентар“ досадашњих односа на релацији влада–повереник упућујесамо на један закључак. Апсурдно је очекивати да у постојећим условима повереник на прави начин одговори, уз већ постојеће, још и на додатне, далеко теже, обимније и комплексније задатке. У земљама са много мање становника такве задатке обављају далеко боље опремљени органи са вишеструко већим бројем запослених. Уколико наведене околности без одлагања не буду измењене, биће угрожене ионако минималне шансе да се обезбеди примена Закона о заштити података о личности, а и остварени ниво примене Закона о слободном приступу информацијама.

Зато би околности морале бити измењене. А да ли ће заиста и бити, то је питање на које одговор јавности дугује Влада Србије; Влада генерално, а специјално они њени представници који инсистирају на „огромном значају“ чињенице да је Скупштина усвојила Закон о заштити података о личности, те да ће нас то, само по себи, приближити „белом шенгену“ и Европи.

Повереник за информације