Четири сестре шампионке из Лијевча

Специјално за „Политику”
Градишка – Четири сестре, Милица, Милана, Дуња и Микаела, из Ламинаца у Лијевче пољу, ученице Основне школе „Данило Борковић” у Градишци, освојиле су више од 200 медаља на такмичењима у каратеу. Њихова соба, где свакодневно вежбају, пуна је признања са регионалних, републичких, државних и међународних такмичења. Ђачке књижице, ове четири девојчице пуне су петица. Одличне су ученице. Оне наступају на многим школским и другим приредбама певајући духовне песме. Најдражи су, кажу, наступи у Бањалуци, за Дан полиције Републике Српске, где их сваке године позивају. Током лета, са родитељима и другим укућанима вредно раде у њивама, узгајају поврће.

Најстарија Милица (13) ученица је осмог разреда, дванаестогодишње близнакиње Милана и Дуња су седми разред, а најмлађа Микаела (10) четврти. Радују се почетку нове школске године и сусрету са другарима које нису виделе током лета. О себи и својим интересовањима и свакодневним преокупацијама радо причају.

„Све волимо да радимо, да се такмичимо и да будемо најбоље. То је наша жеља, сложне смо, помажемо се међусобно и охрабрујемо. Увек и у свему желимо бити најбоље”, испричала нам је амбициозна Милица. Њен утицај на млађе сестре, често је пресудан. Милана, Дуња и Микаела пажљиво слушају. Повремено се укључују у разговор.

„Овде у селу, нама је најлепше, имамо увек шта да радимо, где да вежбамо и да се играмо. Има овде још деце, највише мушкараца. Њих побеђујемо у каратеу и у фудбалу”, прича Милана. Показује фотографије из баште, где су ове сезоне имали богат род лубенице, паприке, парадајза, диње, лука...

„Једна лубеница била је тешка 28 килограма. Њу нисмо могле убрати и подићи на трактор. Помогли су деда Милан и мама Мирјана”, додаје Дуња. Увек једна од сестара иде на пијацу, са родитељима или са деком и баком. Продају поврће.

„Радимо, сејемо, окопавамо, беремо поврће и продајемо. За то добијемо и плату. То нам је за летовање, за одлазак на море, у школу, за још понешто”, похвалила нам се Милана. Она заједно са сестрама, до школе у Градишци, путује десетак километара, али не помишља да се одавде одсели.

„Моје село је за мене најлеше. И када завршим школу, опет ћу живети у селу Ламинци. То је лепо, богато и велико село у Лијевче пољу. Нигде нама није лепше, него овде”, каже Милица Kачавенда. Љубав према пољопривреди и селу на њих су пренели родитељи Владимир и Мирјана, деда Милан, бака Љубица, тетка Јелена. Оне живе у деветочланом домаћинству.

„Има нас пуна кућа и лепо нам је. Kод нас многи долазе у посету, имамо добре комшије, много родбине и пријатеља. Свако зна свој посао”, некако углас рапортирају сестре Kачавенда. Њихова прича ту се не завршава. Оне маштају о различитим школама и занимањима. Милица жели у Војну академију, Милана би да учи за ватрогасца или полицајца, можда ветеринара, Микаела би у адвокатуру, а Дуња жели да буде пилот.

Радознале девојчице

Владимир Kачавенда, агроном по струци, каже да је лепо и изазовно бити отац четири, по свему посебне и успешне девојчице.

„Њих све интересује, спорт, музика, певање, пољопривреда... Поседују такмичарски дух, послушне су, стално истражују своје могућности и увек постављају нове циљеве. Срећан сам, као и моја супруга и остали укућани. Наша кућа је пуна. Желео бих да тако буде и код других, јер овде су села празна, куће пусте, школе се затварају зато што нема деце”, казао нам је Владимир.