Репрезентација није играчка

Код озбиљнијег дела овдашње фудбалске јавности преовладава уверење да је Пиксију било боље да је уместо Јапанца Кацушита Киношија, једног од сарадника у стручном штабу, који је углавном задужен за „разгибавање” фудбалера, уврстио људе који би му сада добро дошли. Жарко Ђуровић никада није крио да је на почетку Стојковићевог мандата у репрезентацији очекивао позив свог доброг пријатеља. Том позиву надао се и Бошко Ђуровски. И један и други дуго су сарађивали са њим, учествовавши у креирању добрих резултата заједничког рада како у Кини, тако и Јапану. Многи се ових дана с правом питају:зашто их селектор није позвао под окриље свог стручног штаба пошто је реч о провереним стручњацима, некадашњим играчима који су оставили немали печат у нашем фудбалу. Неки иду толико далеко да сматрају да Пикси више не верује својим људима. Други кажу да је један од разлога што Ђуровић и Ђуровски имају велики ауторитет код играча. У оваквом стању Пиксију би добродошао добар савет, односно помоћ пријатеља.

Шта може бити лепше него када нас фудбалери обрадују? Пријатно је било искуство на почетку Лиге нација са врло борбеним момцима, ненавикнутим на висок ритам рада и тренинга. Одбрана је против Шпаније деловала врло добро, али је напад потпуно затајио. Додуше, још се привикавамо на режим „топло-хладно” и то вагање, хвалисање или претерано куђење, траје поприлично дуго.

Бод против Шпаније, бар са ове дистанце, пошто је „црвена фурија” буквално „прегазила” Швајцарце код куће (4:1), свакако је огроман, али је пораз од врло добрих и темељних Данаца још једном потврдио неписано правило да ова екипа није у стању да направи у низу два или три добра и успешна резултата. Зашто је то тако вероватно је питање не само за главнокомандујућег у нашем националном тиму, већ и за психологе. Шта фали српским фудбалерима, посебно онима који су добро ситуирани? Већина их игра у добрим европским клубовима, али изгледа да им долазак у репрезентацију још дође као добра забава.

Култ озбиљне репрезентације се ствара са добрим играчима. Не може се у репрезентацију на „мала врата” како би се „крпиле рупе”. Очито је, бар по ономе што смо протеклих дана могли да видимо, да су неки наши играчи просто речено залутали у фудбалско друштво, да није било никаквог, па чак и најмањег разлога, да их селектор позива за ове септембарске мечеве.

Млади Стефан Митровић који се из нишког Радничког преселио у Црвену звезду на почетку је доста обећавао. Али, тај младић није задовољио ни у Верони, једном рекло би се сасвим просечном клубу у Италији. Репрезентација није играчка да би се неко са њом играо. Петар Ратков је млади фудбалер који, само захваљујући чињеници да је играо у ТСЦ-у и да очигледно има доброг менаџера, редовно стиже на свако окупљање. Али, јасно је да је и даље недорастао великим задацима. Кристјан Белић, играч холандског АЗ Алкмара такође је увршћен на списак само захваљујући бројним отказима, Ђорђе Јпвановић из Партизана такође. Јасно је да је Драган Стојковић почео полако да лута, без концепта, јер како другачије образложити игру у прва два кола – Србија се само бранила без икакве намере да нападне ривале. Такав фудбал обично је осуђен на пропаст...

Дупла конкуренција на свакој позицији, као што то ради било која озбиљна екипа, не може ни једном тренеру да нашкоди, нашем поготово. Стојковић је имао три године да то схвати, јер његов задатак је био да направи тим и здраву конкуренцију. Не може Александар Митровић да маше рукама и баца траку када га селектор мења. Морао је Пикси пре овог почетка Лиге нација да му се захвали и да му јасно каже да се више не уклапа у концепцију и да се ова репрезентација окреће перспективнијим нападачима. Једноставно, стиче се утисак да је селектор изгубио критеријум, а када се то деси цео концепт пада у воду.

Шта ће бити у октобарским изазовима је сада питање које мучи фудбалске посленике. Гостујући на једној спортској телевизији Зоран  Стојадиновић, један од наших најцењенијих фудбалских агената, без устезања је говорио о разлозима нашег честог посртања. Он је такође, без длаке на језику, истакао да је у овом тренутку много боље да се Србија у пријатељском тону растане са играчима из Арабије, Серегејом Милинковићем Савићем и Александром Митровићем, наглашавајући да је њихов учинак до сада немерљив, посебно голгетера какав је Митровић. Али, да је исто тако дошао тренутак да им се захвали? Стојадиновић у детаљној анализи такође истиче да је овој борбеној екипи само фалио један играч а то је Душан Влаховић!

Србија у ове две утакмице не само да није успела да постигне погодак него није успела ни озбиљније да се примакне противничком голу, сем у једној прилици када се Лука Јовић обрукао. Фудбалер Милана очигледно има огроман кредит код селектора, често и без неке велике потребе, Ратков је још слабашан, Јовановић тек треба да се бори за место у Партизану, па се неодољиво намеће утисак да се може упасти у ону исту замку као што је то годинама био случај са одбраном.

Почетком друге недеље октобра у госте нам стиже „рањива” Швајцарска, коју је прексиноћ у Женеви „прегазио” брзи шпански воз (4:1). Та утакмица у Београду свакако је шанса, без обзира на све противникове проблеме. То нам је прилика да се подигнемо и да оставимо какву-такву наду у овогодишњем циклусу Лиге нација. Мада, искрено говорећи, Данска и Шпанија су ка том циљу направиле огроман корак, иако је такмичење тек почело. Против Шпанаца, који се полако буде из шампионског сна, објективно су нам мале шансе. Посебно ако се има у виду да ће до тог двобоја актуелни владар Европе бити јачи за Морату.

Шта ће бити у наредним данима нашег најпопуларнијег спорта остаје да се види. Нешто хитно мора да се предузме а не да се чека последњи тренутак, као што то обично бива. Да ли Драган Стојковић још има снаге да се бори са надолазећим немалим  изазовима?