Reprezentacija nije igračka

Kod ozbiljnijeg dela ovdašnje fudbalske javnosti preovladava uverenje da je Piksiju bilo bolje da je umesto Japanca Kacušita Kinošija, jednog od saradnika u stručnom štabu, koji je uglavnom zadužen za „razgibavanje” fudbalera, uvrstio ljude koji bi mu sada dobro došli. Žarko Đurović nikada nije krio da je na početku Stojkovićevog mandata u reprezentaciji očekivao poziv svog dobrog prijatelja. Tom pozivu nadao se i Boško Đurovski. I jedan i drugi dugo su sarađivali sa njim, učestvovavši u kreiranju dobrih rezultata zajedničkog rada kako u Kini, tako i Japanu. Mnogi se ovih dana s pravom pitaju:zašto ih selektor nije pozvao pod okrilje svog stručnog štaba pošto je reč o proverenim stručnjacima, nekadašnjim igračima koji su ostavili nemali pečat u našem fudbalu. Neki idu toliko daleko da smatraju da Piksi više ne veruje svojim ljudima. Drugi kažu da je jedan od razloga što Đurović i Đurovski imaju veliki autoritet kod igrača. U ovakvom stanju Piksiju bi dobrodošao dobar savet, odnosno pomoć prijatelja.

Šta može biti lepše nego kada nas fudbaleri obraduju? Prijatno je bilo iskustvo na početku Lige nacija sa vrlo borbenim momcima, nenaviknutim na visok ritam rada i treninga. Odbrana je protiv Španije delovala vrlo dobro, ali je napad potpuno zatajio. Doduše, još se privikavamo na režim „toplo-hladno” i to vaganje, hvalisanje ili preterano kuđenje, traje poprilično dugo.

Bod protiv Španije, bar sa ove distance, pošto je „crvena furija” bukvalno „pregazila” Švajcarce kod kuće (4:1), svakako je ogroman, ali je poraz od vrlo dobrih i temeljnih Danaca još jednom potvrdio nepisano pravilo da ova ekipa nije u stanju da napravi u nizu dva ili tri dobra i uspešna rezultata. Zašto je to tako verovatno je pitanje ne samo za glavnokomandujućeg u našem nacionalnom timu, već i za psihologe. Šta fali srpskim fudbalerima, posebno onima koji su dobro situirani? Većina ih igra u dobrim evropskim klubovima, ali izgleda da im dolazak u reprezentaciju još dođe kao dobra zabava.

Kult ozbiljne reprezentacije se stvara sa dobrim igračima. Ne može se u reprezentaciju na „mala vrata” kako bi se „krpile rupe”. Očito je, bar po onome što smo proteklih dana mogli da vidimo, da su neki naši igrači prosto rečeno zalutali u fudbalsko društvo, da nije bilo nikakvog, pa čak i najmanjeg razloga, da ih selektor poziva za ove septembarske mečeve.

Mladi Stefan Mitrović koji se iz niškog Radničkog preselio u Crvenu zvezdu na početku je dosta obećavao. Ali, taj mladić nije zadovoljio ni u Veroni, jednom reklo bi se sasvim prosečnom klubu u Italiji. Reprezentacija nije igračka da bi se neko sa njom igrao. Petar Ratkov je mladi fudbaler koji, samo zahvaljujući činjenici da je igrao u TSC-u i da očigledno ima dobrog menadžera, redovno stiže na svako okupljanje. Ali, jasno je da je i dalje nedorastao velikim zadacima. Kristjan Belić, igrač holandskog AZ Alkmara takođe je uvršćen na spisak samo zahvaljujući brojnim otkazima, Đorđe Jpvanović iz Partizana takođe. Jasno je da je Dragan Stojković počeo polako da luta, bez koncepta, jer kako drugačije obrazložiti igru u prva dva kola – Srbija se samo branila bez ikakve namere da napadne rivale. Takav fudbal obično je osuđen na propast...

Dupla konkurencija na svakoj poziciji, kao što to radi bilo koja ozbiljna ekipa, ne može ni jednom treneru da naškodi, našem pogotovo. Stojković je imao tri godine da to shvati, jer njegov zadatak je bio da napravi tim i zdravu konkurenciju. Ne može Aleksandar Mitrović da maše rukama i baca traku kada ga selektor menja. Morao je Piksi pre ovog početka Lige nacija da mu se zahvali i da mu jasno kaže da se više ne uklapa u koncepciju i da se ova reprezentacija okreće perspektivnijim napadačima. Jednostavno, stiče se utisak da je selektor izgubio kriterijum, a kada se to desi ceo koncept pada u vodu.

Šta će biti u oktobarskim izazovima je sada pitanje koje muči fudbalske poslenike. Gostujući na jednoj sportskoj televiziji Zoran  Stojadinović, jedan od naših najcenjenijih fudbalskih agenata, bez ustezanja je govorio o razlozima našeg čestog posrtanja. On je takođe, bez dlake na jeziku, istakao da je u ovom trenutku mnogo bolje da se Srbija u prijateljskom tonu rastane sa igračima iz Arabije, Seregejom Milinkovićem Savićem i Aleksandrom Mitrovićem, naglašavajući da je njihov učinak do sada nemerljiv, posebno golgetera kakav je Mitrović. Ali, da je isto tako došao trenutak da im se zahvali? Stojadinović u detaljnoj analizi takođe ističe da je ovoj borbenoj ekipi samo falio jedan igrač a to je Dušan Vlahović!

Srbija u ove dve utakmice ne samo da nije uspela da postigne pogodak nego nije uspela ni ozbiljnije da se primakne protivničkom golu, sem u jednoj prilici kada se Luka Jović obrukao. Fudbaler Milana očigledno ima ogroman kredit kod selektora, često i bez neke velike potrebe, Ratkov je još slabašan, Jovanović tek treba da se bori za mesto u Partizanu, pa se neodoljivo nameće utisak da se može upasti u onu istu zamku kao što je to godinama bio slučaj sa odbranom.

Početkom druge nedelje oktobra u goste nam stiže „ranjiva” Švajcarska, koju je preksinoć u Ženevi „pregazio” brzi španski voz (4:1). Ta utakmica u Beogradu svakako je šansa, bez obzira na sve protivnikove probleme. To nam je prilika da se podignemo i da ostavimo kakvu-takvu nadu u ovogodišnjem ciklusu Lige nacija. Mada, iskreno govoreći, Danska i Španija su ka tom cilju napravile ogroman korak, iako je takmičenje tek počelo. Protiv Španaca, koji se polako bude iz šampionskog sna, objektivno su nam male šanse. Posebno ako se ima u vidu da će do tog dvoboja aktuelni vladar Evrope biti jači za Moratu.

Šta će biti u narednim danima našeg najpopularnijeg sporta ostaje da se vidi. Nešto hitno mora da se preduzme a ne da se čeka poslednji trenutak, kao što to obično biva. Da li Dragan Stojković još ima snage da se bori sa nadolazećim nemalim  izazovima?