Че Гевара је и мој тата

ИНТЕРВЈУ
АЛЕИДА ГЕВАРА
Кћерка познатог Аргентинца, револуционара Ернеста Че Геваре (1928–1967), др Алеида Гевара, у Београду представља књигу успомена своје мајке, Кубанке, Алеиде Марћ, о животу са њеним супругом Чеом. Књигу "Сећања – мој живот уз Че Гевару" на српском језику објавила је издавачка кућа "Геопоетика", у преводу Александре Манчић.
Алеида Гевара је лекар у Хавани, иначе активни борац за људска права. Објавила је књигу "Чавез: Венецуела и нова Латинска Америка", а основала и Центар за изучавање Че Гевариног живота. Књига њене мајке, између осталог, доноси и први пут објављене приватне фотографије и снимке које је начинио сам Гевара. Српско издање, преведено из рукописа Алеиде Марћ, објављено је пре шпанског оригинала.

Углавном Вас сви прво представе као Че Геварину ћерку, па тек онда кажу Ваше име. Како је Вама док носите бреме очеве славе, имена, мита, легенде…

Није ништа посебно. Мајка нас је увек учила да стојимо чврсто на земљи, да нормално прихватимо све што нам у животу долази, и да направимо разлику онога што је одсјај имена нашег оца и онога што смо ми сами урадили у животу. Понашамо се као читав кубански народ. Важније од тога што сам Че Геварина ћерка јесте то што сам као особа могла да се формирам у кубанском народу. Од када знам за себе, увек сам добијала много нежности од мог народа, пошто су много волели мог оца. А када одрастеш мораш да вратиш оно што си добио. Мислим да сам због тога и постала лекар да бих могла да помогнем и узвратим добијену нежност.

Чиме се баве Ваше сестре и браћа?

Мој отац је имао петоро децо. Најстарија ћерка Илда Беатрис је из првог очевог брака, и она је пре 11 година преминула од рака. Са мојом мајком, Кубанком, Гевара има четворо деце и ја сам најстарија. Радим као лекар, педијатар алерголог. Брат Камило је адвокат, сестра Селија ветеринар, специјалиста за морске сисаре, запослена у кубанском националном акваријуму. Најмлађи Ернесто адвокат је у једној аргентинској фирми на Куби.

Одрасли сте уз мајку која је свесрдно делила очеве идеале?

Мајка се борила као илегалац неколико година пре него што је упознала мог оца и била је пријатељица многих мушкараца у борби, али никада није имала сентименталних веза са њима. Увек је сањала о љубави у којој би се мушкарац и жена идентификовали. Имала је удвараче али их није примећивала. Зато што бити у рату значи усмерити своја осећања у неком другом правцу. Али љубав увек побеђује, и тако је и било.

У књизи се спомиње очев тестамент који је оставио вама, деци. Да ли то може бити порука свим младим људима да се увек морају изборити за своје идеале, без одустајања?

Многе смешне ствари су ми се десиле на Куби. Једна девојчица од четири-пет година рекла ми јe: "Ти се не љутиш ако кажем да је твој тата, у ствари, и мој тата". Одговорила сам: "Наравно да не, можемо да га делимо". Девојчица је била потпуно спремна да брани право да је Че и њен отац, рекавши то као господар читаве ситуације. Тада сам схватила како га и деца осећају као свог, и то је прелепо. Мајка нам је прочитала писмо које нам је отац оставио. Имала сам седам година, и тада сам схватила да сам га изгубила. Схватила да је био посебан човек, "отац кога делимо", који и сада припада свим младима који никако не смеју да изгубе револуционарни дух.

Ако је тако, зашто сте изјавили да не подносите Чеов лик на мајицама, разгледницама, кутијама цигарета…

Још нисам дошла до суда али Центар за студије о Че Гевари покушава да контролише злоупотребу његовог лика. Како да назовемо појаву када млади модни креатор направи ревију доњег веша, на којој истакне лик мога оца. То је непоштовање његовог лика. На доњи веш може да стави лик свога оца али не и мог. У том случају, Че Гевара је само мој отац. У излогу оптичарске радње у Берлину наиђох на Чеову слику, а он никада није користио ништа од тих ствари. Е онда је то за мене злоупотреба. Онда се бунимо и скрећемо пажњу. И не ради се о томе да хоћемо новац, већ желимо да се поштује његово дело што је за мене најважније.

Поред тога што је био револуционар, ратник, икона, издвојите неко сећање на Чеа као обичног човека.

Када смо се последњи пут видели, био је прерушен, нисам ни знала да је то он. Представио се као очев пријатељ пошто је то била инкогнито посета. Пала сам, ударила главу, а он је тада тако нежно пришао да ме подигне и заштити. Рекла сам мами: "Мама, ја мислим да је овај човек заљубљен у мене!" И данас памтим ту љубав коју сам осетила и не знајући да ми је то био отац.

-----------------------------------------------------------

Теча Кастро

У каквим је односима ваша породица са Фиделом Кастром?

Ја га зовем "течо" и за мене је он теча. Много га волимо, блиски смо, и у најтежим тренуцима увек је био ту. Кад је требало да се венчам, Кастро је каснио јер је баш у то време примао југословенску делегацију. Разговарали су а Фидел је све време гледао на сат. Саговорници су му рекли да ако има негде да иде, то је сасвим у реду. Објаснио је да жури на моје венчање. Делегација није веровала, јер је у Европи владао утисак да су се Че и Кастро разишли. Зато их је Кастро позвао на венчање које је, иначе, било само за 30 људи. Појавио се са целом свитом на свадби, за коју је једва било довољно пића за здравицу.