Задњи воз за Чачак

Иза седам брда, иза седам гора, има једна кућица на обали мора. Е, на тој кућици ја, с времена на време, отворим прозор, подигнем шкуре, па гвирнем кроз исти. На стварност. Или чујем како ћућоре неки од интелигентнијих купача, јер нису сви туристи, или они који знају да пливају, нужно и интелигентни. Па тако чух да је овај свет, којим засигурно није био одушевљен, напустио Борисав Ђорђевић, Бора. И, не вреди плакати, каже песма стара, па на том фону. Неколико Чачана познајем тек, и готово сви од њих су конкретни и транспарентни, попут понајбољег европског баскет тренера.

Борисава сам упознао сасвим случајно, мада случајности нема, једне јесење вечери. Биле су неке демонстрације средином деведесетих, у Улици 29. новембра тада, мало пре ресторана „Сан Марино”, помало уморан, испред се кретао човек овлаш повијен, широких рамена, у шушкавац јакни на којој је писало ЦИА. Помислих – ко ли је сулуди ентузијаста, дилетант провокатор? Убрзам корак, видим добро знано лице, рекох: „Страни плаћениче, пођите с нама.”

Одговорио је, без имало страха: „Припадник сте службе?” „Наравно, не мислиш ваљда да је случајност што идеш баш овим шором, наводили смо те.” Онда сам га тапнуо по рамену и представио се: „Опусти се, ја радим на томе да ти, и слични, можете слободно да кажете шта год, демократски. У служби сам те службе. Дакле, само се правим Енглез.” Праснуо је у смех говорећи: „Ко зна за колико служби ти радиш кад ти је такав наступ.” У то име – на пиће. „Наравно, у име служби које су у служби демократије”, додао сам. Попили смо пиће у „Сан Марину”, у којем су били и неки заједнички познаници.

После се нисмо срели, а давно је то било. Нисам га хвалио као музиканта, јер је био више него свестан властите вредности. Хвалио сам његов друштвени ангажман и грађанску храброст. Јер мало је храбрих, међу музикантима поготово, осим међу оним који пију, али он је говорио трезвено. И био је све сем равнодушан према плачу. Обожавао је иловачу, али тек као лек за реуму. Стиховима се бранио од смрти, пркосио јој. „Кад ходаш не застајкујеш”, певао је, а земљу је додиривао поносно по њој корачајући. И ето, пожурио, онако лењо, да ухвати воз за Чачак. Задњи.

Лака ти земља Борисаве, мајсторе.

Писац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа