Загрљај у храму

„Много ми се намучио Браца”, каже његова мајка Винка Перошевић у Цркви Светог цара Уроша Немањића у Урошевцу. Њен син је изнад свега волео свој град и његове људе и чини се да је тако надомештао много проблема који су га притискали. Сећање на тог бистрог и духовитог економисту, 25 година након рата, жива је слика града Урошевца, једне даровите генерације и свих оних који су избегли након рата 1999. године. Јуче је била слава, празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, и на њој је оживео град у ком нема ниједног српског становника. Последње је однео погром 17. марта 2004. године. Сви овде имају потребу да обнове свој изгубљени живот. Литургија и службе нису као у другим храмовима, реч је о потрази за познатим лицима, за сећањима, за сусретима којих нема већ деценијама.

„Молим вас да буде мало тишине, служба је у току”, гласно упозорава свештеник Трајко Влајковић. Али жамор у препуној цркви крене сам од себе, загрле се рођаци, пријатељи, избеглице и ту не задржавају ни осмех ни сузе. Свештеник Трајко је активни млади човек, жељан пастве на службама. Усамљен и изолован нашао је начин да игнорише мржњу и да непрестано призива у свој храм у чијем се дворишту налази и једна урошевачка џамија.

„Не одустајте од молитве за непријатеље”, наглашава у беседи његов колега свештеник из Приштине Станиша Арсић. Број верника у његовој приштинској парохији сведен је на минимум, па изгледа као да су се у Урошевцу срели усамљени свештеници косовских градова, који чекају свој народ. Срби, упркос страховима, поратним убиствима и отмицама, узурпацији имовине, као и свакодневним тензијама и хапшењима долазе у свој храм, као у једину везу са својим бившим животом. Два аутобуса из централне Србије доводе расељене и госте да уграбе нешто од овдашње улице, гробља или погледа на терасу на којој су некада живели, са њима је готово увек и Миленко Џелетовић, монаси из манастира Драганац, свештеници из Косовског Поморавља...

„Морам да одем до гробља, тамо ми је муж”, каже Светлана Живковић, док иза ње на ивици тротоара остају људи који немају где да оду. Бела пластична трафика и у њој косовски полицајци који чувају храм раздвајају два света: један што се овде појављује само на јучерашњи дан и други који живи као да се ништа није догодило и као да сви ови људи нису уграђени у темеље Урошевца.

Избегли Срби који долазе из Штрпца, Грачанице и околних села стављају црвене руже на престону икону, свечани стубићи воде до ње, а на зидовима овог препуног храма читају се записи приложника што су даривали светињу која је прошле године напунила 90 година: Шошевићи родом из Срецке урадили су електричне инсталације, а Томовићи из Бузовика даривали су фреску Светог архангела Михаила, коју је живописао Јанко Кузмановић из Галичника.

„Идемо сви у цркву да се фотографишемо”, зове свештеник Трајко пошто се уверио да су сви нахрањени и угошћени. Зове домаћине славе, Ивана Марковића из Чаглавице, Бобана Стевановића из Горње Гуштерице, Александра Чолића из Грачанице и Јелену Миљковић из Грачанице, да им укаже поштовање и да их што дуже задржи у цркви у којој је он најчешће сам. Усамљеност њега и његове породице, изолованост Храма цара Уроша, избеглиштво Срба и одсуство града нису прекинули идеју да се на овом острву слободе може сачувати дух повратка и обнове. Једино се овде, у интими града и храма, може исповедити свака мука после које живот има смисла.