Ране од тероризма још боле

Среда, 5. новембар 2008.
Америка је добила првог председника афроамеричког порекла. Јутарње сунце, за разлику од светских лидера, није похитало да честита новоизабраном, свануло је као и сваког другог дана. Након распуста и изборног дана, поново је време за школу. У школи, као и свуда, прича се о Обами, али и Мекејну који се на леп и учтив начин поздравио од Беле куће.

Али, нису сва лица задовољна. Возач школског аутобуса, који је стално ведрог духа, изгледао је забринуто јутрос.

– Је ли то због новог председника? Како вам се допада?– упитао сам га.

–То ме питај за две године. Не знам, ваљда је свака промена добра. Оно што ја знам је да након 11. септембра 2001. није било терористичких напада. Сада се не осећам сигурним. Не могу да заборавим све пријатеље који су погинули.”

– Погинули? – чинило ми се да сам лоше чуо.

– Да, ја сам радио у Светском трговинском центру и имао сам много пријатеља тамо. И много их је погинуло. И због тога сам сада ове, у Њу Мексику, а не у Њујорку. У Њујорк једноставно не могу да одем. Последњи пут био сам2001. године.

Више нисам запиткивао.

Недеља, 9. новембар 2008.
Трећи је и последњи дан мог боравка у Оклахома Ситију, а већ сам се пожелео Рио Ранча. На први поглед, био сам очаран зеленилом којег у Њу Мексику нема. Али сам данас, док одлазим, схватио да се испод тог зеленила крије много више прљавштине него што су ђубретари из Њу Мексика икада видели.

– А сада те водим да видиш где убијају људе– рекла ми је „америчка рођака”, којој је био задатак да ме упозна са градом. Нагло је скренула у неку, чудно прљаву улицу. Убијају људе? Тек тако?

Симболично, након вожње кроз „гето”, одвела ме је у Меморијал, посвећен бомбашком нападу на зграду у центу Оклахома Ситија, у коме је 1995. погинуло 168 људи. На моје питање, да ли је то био терористички напад, одговор је био јасан:

– Не, бомбаш је био Американац!

У наставку разговора, и мог убеђивања да терориста може бити и Американац, схватио сам да се појам терориста овде искључиво везује за особу исламске вероисповести.

У повратку из Оклахоме, пролазећи кроз Тексас, свратили смо у један ресторан на ручак. Седео сам за столом са „америчком мајком”, њеним пријатељем и њеним сестрићем, сви ликом Мексиканци, сем мене. Наручили смо храну, хамбургере, чизбургере... Након што смо схватили да смо једини који нису добили чипс, док чекају наручену храну, „америчка мајка” се побунила:

– Можемо ли да добијемо чипс?

– Чипс иде само уз америчку храну, не уз мексичку–љубазно је одговорио радник.

– Али нико од нас није наручио мексичку храну”, било је сасвим јасно.

„Али ви сте Мексиканци– изговори бели Американац, и чинило се да ће га стид надживети.

Понедељак, 10. новембар 2008.
Чекајући почетак првог часа, у ходнику, пришла су ми два непозната Американца. Запитали су ме да ли сам ја из Европе? Зашто питају – схватио сам након што сам им рекао да јесам.

– Реци ти нама, је ли истина да је на свету проституција једино у Европи дозвољена? Он ми не верује– рекао је први показујући на другог. Питање је било као поручено.

– А да ли сте икада били у Оклахома Ситију– запитао сам их, планирајући да им дам, за њих вероватно фасцинантну, информацију да проституција постоји и у самом „срцу” Америке.

– А где је то? – одговорили су ми питањем.

– Оклахома Сити? Па у држави Оклахоми, очигледно.

– А, то је у Европи? Јел’ да?

„Не! То је на пет сати вожње од Рио Ранча”, помислио сам.

– Да, Оклахома је у Европи– рекао сам им и тужно отишао на час.