„Црно-бела” понорница

У наставку нашег фудбалског првенства Партизан, уместо да весело зажубори као планински поток претвара се у понорницу, која понире све дубље. Изгубио је у Зајечару од Београда с 3:2, иако је водио с 2:1.

После неуспешних пробних снимања у Европи, где се није изборио ни за место статисте у масовним сценама (групне фазе у Уефиним лигама) и његова улога у нашем шампионату прети да постане споредна. Оне три узастопне победе на почетку (Напредак 1:0, Јединство 4:0 и Железничар 2:0) испоставља се да, сем бодова, ништа значајније нису донеле. Игра се није поправила, самим тим ни самопоуздање није могло да се подигне на жељену висину, из лекција у међународној арени (Динамо из Кијева 2:6 и 0:3, Лугано из Швајцарске 0:1 и 2:2 и Ган из Белгије 0:1 и 0:1) није извучен никакав наук, па су снови кошмарни и на домаћим јастуцима (ИМТ 0:0, Војводина 0:0), што после окршаја с „плаво-белима” с Карабурме већ прераста у филм страве и ужаса.

Изгубљени бодови и нису највећа невоља. Мука је, и то несагледива, што нема никакве назнаке да ће нешто да се побољша. Пролазе већ године, купују се и продају играчи, мењају тренери, али искорака нема. Чак и кад се дешавало да се учини некакво чудо (добијање практично изгубљених утакмица, искорак у Европи) испостављало се да је то био сплет срећних околности, а не чврст темељ за будуће успехе.

Партизанови играчи, ма с које стране света да су дошли, врло брзо се уклапају у средину и готово да нема онога ко није изумео неку нову несхватљиву грешку за професионалца. На последњој утакмици је Јурчевић, по чијем се доласку чинило да није склон осцилацијама, био кључан играч код сва три примљена гола.

Код првог се није одважио да нападне Овусуа, него се „организовано повлачио” у сопствени казнени простор, чиме му је омогућио да дође у прилику за шут из срца шеснаестерца. Други гол је постигнут из пенала, досуђеног пошто га је лопта погодила у руку. Прелетела га је лопта, а „његов играч” Митуљикић је главом шутирао ка голу. Трећи гол је пао опет зато што је Партизанов леви бек био дезоријентисан. И тада је заборавио на противничког фудбалера иза својих леђа, што је Стојилковић искористио.

И Мујакић је почео да губи прибраност. Из чиста мира је поклонио лопту у зони шута, али је тада голман Јовановић спасао „црно-беле” одбранивши два узастопна Момчиловићева ударца.

До окршаја с градским ривалом Партизан није примио ниједан једини гол у првенству. Сада чак три. Једино колико-толико утешно из овог сусрета за „црно-беле” је то што су после дужег времена дали гол. Оба су пала из игре, после акција, али то није било довољно ни за бод.

Истакао се Зубаиру центаршутем за први гол и касније поготком, али је у другом полувремену замењен. Натхо му је далекометним додавањем омогућио да буде стрелац, идеалну прилику је створио Ђорђу Јовановићу, одличну и Захиду, али они нису погодили мету. Да јесу исход би био другачији, јер би средином другог полувремена Партизан повео с два гола разлике. Потом је и Натхо изведен с терена пре краја.

Станојевић је против Београда извео састав, који је без правог центарфора дао два гола (десни бек Филиповић се у 15. минуту изванредно снашао као класичан нападач, па је главом донео предност Партизану). Рокаде у другом делу нису донеле жељено. „Црно-бели” су по ко зна који пут рачунали с тим да ће да сачувају минималну предност, али се опет показало да за то нису кадри.

У таквој ситуацији, кад се чини да се гаси и последњи угарак, тренер Партизана треба да смисли чиме да распламса жар, који, можда, још негде тиња у пепелу и то против, рекло би се, ватросталне Црвене звезде, осокољене уласком у Лигу шампиона и убедљиво водеће у нашој лиги. А против ње Партизану ионако не цветају руже.

Изгледа да „црно-бели” у „вечитом дербију” немају у шта да се уздају изузев у свој стадион. Ипак, у фудбалу је свака утакмица прича за себе и не мора да има никакве везе с претходном, ма каква да је она била. Овакви сусрети могу да пробуде оно што остане успавано у дуелима с ривалима мањег значаја, као што се неки пут баш од превелике жеље сагори и пре почетка.

Партизан је против Београда у добром делу утакмице наговештавао да може више него што је досад постизао. Поред два гола из акције створио је и неколико шанси чиме у минулом делу сезоне и није могао баш да се похвали. То је, несумњиво, извесно охрабрење. Против силних „црвено-белих” тога, можда, неће бити, бар не у толикој мери, али оно што сигурно може и мора то је да не прави неизазване грешке као Јурчевић против „плаво-белих” због којих је просуто све што је с муком, али заслужено скупљено, или Мујакић што није дошло на наплату захваљујући голману. Ако не укопају сами себе могли би и да како-тако изроне негде.