Људи успех не праштају

Важно је, као што кажу Црногорци и Његош, не понети се у неким успесима и дигнути главу високо, али и не разочарати се кад се нешто лоше дешава. Нема човека без мане, дрвета без гране, нема човека који није погрешио. У хирургији ко не ради – тај не греши. Ако се нешто погреши, не из незнања, него због рецимо анатомије, грешка је ако се не види да се погрешило. Грешка је када не видиш и да си грешио у односима са људима, ако не будеш реалан, треба да признаш то и исправиш шта може. Цео живот је горе-доле, тако да треба човек да се навикне на неуспехе, поготово у спорту. Приђеш, честиташ, то је нормално. Не можеш увек да будеш најбољи, а не можеш да будеш увек ни најгори. Ово је једна од порука коју је у подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” истакао др Момчило Мома Јаковљевић, хирург у Клиничко-болничком центру „Др Драгиша Мишовић” и лекар Кошаркашког клуба Партизан.

Он је нагласио да је важно да свако изабере живот какав жели да живи.

– Неко воли петоро деце, неко не воли ниједно. Неко воли да га издржавају отац и мајка, неко не. Ред, рад, дисциплина и вољни момент су битни и да свако добро изабере да ради оно шта воли. Дешава се да гледам да деца лекара због породичне традиције уписују медицину а да то не воле. То је по мени погрешно. Када ми је син рекао да не жели да упише медицину, рекао сам му да дође да га изљубим – објашњава др Јаковљевић.

Он је објаснио да је утицај на оно чиме ће се бавити имала мало генетика, мало васпитање, мало окружење у коме је растао.

– Сматрам да је у медицини и хирургији веома битно бити хуман и да пацијент мора да буде на првом месту. Учили су нас да треба поштовати Хипократову заклетву. То је најважније. Треба волети свој посао и усавршавати се. Страшан сам противник корупције. Многи пацијенти дођу и питају како да се захвале, и то у четири ока, а ја им кажем: „Само реците какав сте имали третман.” Они оду у чуду. У КБЦ „Др Драгиша Мишовић” радим већ 40 година – појаснио је др Јаковљевић.

Својим неуспехом сматра, када је био „млад и зелен”, што је дозволио да неки људи уђу у његов живот, а нису требали ту да буду.

– Бавио сам се манекенством па су се око мене окупљали неки момци ради лепих девојака које су ту биле, а после су ме оговарали. Али све то је младост-лудост. Нисам имао неке велике неуспехе. Могао сам да будем професор у настави, а нисам. Могао сам да будем хирург у Америци, а нисам. Али сам јако задовољан својим животом. Певач Здравко Чолић ми је својевремено рекао: „Види како су људи глупи, оговарали су нас и причали свашта, приписивали и што јесте и што није, уместо да су били с нама, јели, пили џабе, дружили се са пуно девојака, ишли на концерте.” То је то – истиче др Јаковљевић.

На питање да ли је тачно да је неком периоду живота био чак популарнији од Чолића, др Мома са осмехом каже да то није истина и да је то само Здравко говорио.

– Нисам био ни близу те популарности – са осмехом додаје др Јаковљевић.

Каже да никада неће моћи да заборави оно што му је легендарни Мића Орловић, први телевизијски водитељ у Југославији, једном приликом рекао.

– Лепо је изгледао и био је легенда, водио је квизове, жене су луделе за њим… А онда се нешто догодило што га је много разочарало. Дошао је у породилиште по своју ћерку у КБЦ „Др Драгиша Мишевић”. Једна девојка, млада особа, пре тога је родила неко црнче а затим је побегла и оставила бебу. А та беба је била у истој соби са Мићином бебом. Када је дошао у породилиште, он је пришао да види то дете што плаче. Тада су кренуле приче да је Мића добио црнче, да је ово, да је оно, ужасне приче... Свашта је доживео, па и „пад” у телевизији, из чиста мира су га шиканирали, смењивали... Једноставно, људи не трпе када неко толико одскаче од осталих. Сећам се да смо се срели у једном клубу, он мало попио, и само ми је показао прстом и рекао: „Надрљаћеш у животу.” Са сузама је то рекао, јер је желео да ме упозори да људи успех не праштају. Што идеш више, удараће те... То је тако. Када неко некога мрзи – оптерећују се њиме. А у подсвести знају да та особа вреди. Па онда покушавају да гебелсовским методама, у стилу да је хиљаду пута изговорена лаж истина, спусте рејтинг тој особи. А у ствари су свесни да она вреди и пате због тога. Губе време што се тиме баве. Уместо да пожеле да се друже са особом која је успешна и да нешто ново науче, покушавају глупостима да је омаловаже. Нико никога не може да избламира, омаловажи, ако сам човек то себи не уради. Нисам психијатар, али је чињеница да постоји неко зло у људима које их тера да „наскачу” на неког. Знам многе познате личности којима се приписује све и свашта, јер народ воли сензацију. А чињеница је да они који то раде само губе време – каже гост „Политикиног” подкаста.

На питање колико је тешко бити лекар врхунског тима као што је КК Партизан, од одговара да и јесте али и да уједно није тешко.

– Јавност не зна, чак и неки око управе клуба, шта ја све радим. Ево, на пример, једном играчу је трудна жена па сам нашао гинеколога, једном дете има температуру боли га грло, шаље ми слике грла... Нема дана да некоме нешто не затреба. КК Партизан има добру школу за све, нису то само играчи. Ако играмо утакмицу у 21 сат у Арени, а неко се повреди, одмах се ноћу ради врхунска дијагностика, снимање на магнетној резонанци. До јутра мора да се зна шта је било. Никада не гасим телефон, ни због деце, ни због болнице, ни због Партизана, 24 сата сам доступан, идем и на све тренинге клуба. Битно је да знамо да ли играчи имају неке проблеме, да све можемо да решимо. Играч не сме да брине. Нису сви из Београда, морамо да помогнемо, ако има неки проблем у породици, он не може добро да се осећа, не може добро да игра. Значи, то је све у склопу психологије – да играчима омогућимо све најбоље – појашњава др Јаковљевић.

Гост нашег подкаста је постао познат и по томе што одмах на клупи ушива ране играчима, како би могли да наставе са игром.

– То је почело давне 1989. године. Имам један мали стерилан сет који увек носим у торби. Мислим да смо играли финале Купа Радивоја Кораћа. Играли су Дивац, Петарски, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић, Жељко Обрадовић, и десило се да је Дивац, који је тада био познат, као што је данас Меси у фудбалу, добио ударац лактом у аркаду. Резултат је био на клацкалици, како се то каже. Размишљао сам, док изађемо и урадимо то и вратимо се, проћи ће 10 минута. А ако останем ту на клупи и на брзину отворим експресно сет за ушивање, ставим му два шава и он се врати и игра, то је добро за нас. И ето у вези с њим је испала драма – каже др Јаковљевић.

Од свих кошаркаша највише удараца у главу имао је Зоран Стевановић, чувени Страгарац. Др Јаковљевић каже да је био изузетно јак и висок, па су га обично лактовима ударали у главу сваки пут када уђе у рекет.

– Померили су му гркљан, повређивали су му и једну и другу страну… Било је ту свега и свачега – открива наш саговорник.

За тренера КК Партизан овај лекар има само речи хвале, сматрајући га ретко коректним тренером, који никада неће терати играче да играју уколико се не осећају добро.

– Изузетно је коректан према играчима. Поштен је и према играчима и према нама сарадницима – напомиње др Јаковљевић.

У кошарци често једна лопта одлучује судбину... И промени животе играчима. Највише се памти тројка Саше Ђорђевића из 1992. године, коју је дао три-четири секунде пре краја утакмице, када је постигао 25 поена, а Предраг Даниловић 28 кошева.

– Онда је играчима скочила цена па су и Ђорђевић и Даниловић отишли у Италију, постали су звезде, све се променило. То је та једна лопта. Једна лопта у кошу, један промишљен гест, и онда сте пуковник или покојник – присећа се наш гост сретних тренутака.

O кошаркашима, без неке лажне скромности, мисли све најбоље. И да су веома паметни, и утренирани, и васпитани. У том спорту мора брзо да се мисли. И на Олимпијским играма смо били опет велесила, тако да смо, ипак, ми земља кошарке – каже др Јаковљевић.

– Постоји правило да када крену припреме, да је потребно минимум да се одигра десет пријатељских утакмица да би се играчи уходали. Чудни су људи, чудни су карактери. Битно је оно што увек говори Жељко Обрадовић неким играчима: „Хоћеш или нећеш?” Имаш вољни момент или га немаш. Нико никога не може ништа да натера. Колико видим, на почетку припрема КК Партизан сви су пуни енергије, ентузијазма, имају вољни момент, карактер. Али морају да схвате да у спорту треба издржати и правду и неправду, и разне ударце. Раније је било дупло мање утакмица, играло се само суботом, првенство није било као што је сада случај. Треба тај темпо издржати – напомиње наш саговорник.

Будући да је судски вештак, истиче да се свачега нагледао у животу. Ту се види карактер народа, и психологија, и психијатрија, све. Ипак, никада није трпео неке притиске, али долазило је до разних дуела у судници. У свему што ради каже да је поента да гледаш, да учиш. Исто је и у кошарци, седиш на клупи и гледаш.

– Ако си са добрим професорима, са добрим тренерима, биће нешто од тебе. Тако да сам задовољан својом каријером. Људи једноставно не треба да се деморалишу. Вољни момент, дисциплина и стрпљење су важни. Ништа не може да се оствари преко ноћи – закључио је гост нашег подкаста др Јаковљевић.

Деци не треба бирати факултет

Др Мома Јаковљевић истиче да се његови родитељи нису мешали у то који ћу факултет да упише, а да није ни он својој деци.

– Нико од моје деце није лекар. Син је електроинжењер, магистрирао је у Француској, једна ћерка је архитекта, а друга је завршила ФОН. Волео сам уметност, лепо сам цртао, сликао, па сам прво уписао архитектуру. Ишла је лепо прва година док није дошла математика. У медицини сам се пронашао. Остао сам на хирургији. Волонтирао сам дуго, три године и девет месеци радио сам за џабе. Ишао сам у операциону салу, држао куке старијима, научио да радим – додаје др Јаковљевић.

Манекенство као хоби

За манекенство наш гост каже да му је био хоби од кога је могло лепо да се зарађује и живи. Помињало се да се забављао са најлепшим девојкама у бившој Југославији, попут манекенке Љиљане Тице и певачице Неде Украден.

– Многе афере су ми приписивали, а ја сам се забављао само са две манекенке. Када сам био на почетку студија покојна манекенка Тамара Бакић и још неке манекенке су ме виделе негде у Сарајеву и питале да ли бих био манекен. Мислио сам да се шале са мном. Мислио сам: какав бре манекен, то ми је било чудно занимање. Питали су ме који аутомобил возим. Рекао сам да га немам и да се превозим трамвајем. Онда су ми рекли да могу да купим ауто ако урадим неколико ревија за седам дана. Тако сам и урадио. И купио сам аутомобил – присећа се др Јаковљевић.

Када је купио првог половног „фићу” од својих пара, његов отац је ишао у полицију да проверава да ли је украден.

– Отац ми је претио да ће ме дати на занат ако не завршим студије. Било је то правилно васпитање. Знало се шта може, шта не може. Сећам се када сам дипломирао и дао државни испит колико се моја мајка радовала, спремала ми је торту. А мој отац каже: „Па шта ако је завршио?” Онда добијем специјализацију после чекања – из хирургије. Он ми каже: „Ма немој. Па шта, добио си је, треба је завршити.” Био сам бесан и мислио сам да претерује. Када сам му рекао да сам званично постао хирург, рекао ми је: „Алал вера за све уназад.” После 15 година сазнао сам од једног полицајца у пензији да их је замолио да ме оборе на возачком испиту да боље утврдим градиво – наводи гост нашег подкаста.

Не постоји најбољи доктор

Наш саговорник каже да га запање високообразовани интелектуалци када га питају ко најбоље нешто оперише...

– Ко је најбољи за операцију слепог црева или за вађење кутњака? Увек се насмејем, јер нема најбољих. Има много добрих, баш добрих, средњих који могу да заврше сваки посао и мало изолованих као и у свакој професији. Тако да најбољи – не постоји. Дешава се и да ме питају ко је најбољи кошаркаш. Па није исто када је играо Дражен Петровић, Предраг Даниловић, Мока Славнић, Дражен Далипагић, или неко ко игра сада. То је исто као када неко пита ко је најбољи војсковођа. Друга времена, други услови. Има много добрих – додаје др Јаковљевић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ