Србија, подвучена жутим

У земљи у којој политички див-јунаци трче од "Браво-шоуа" до "Звезда Гранда", а кад хоће да се одморе, мртви озбиљни се испричају за такозвану мејнстрим или озбиљну штампу, није искључено да ће се ускоро предизборне кампање, уместо на трговима, одвијати у кући "Великог брата". Онај који последњи остаје у кући, преузима власт, с тим да за 48 сати мора да промени жену. Грађани ће да гласају СМС-ом и сви ће на крају бити намирени. Жута штампа ће пажљиво извештавати са херметичног ријалити-бојишта и правити специјалне додатке о родбини са села наших драгих вођа, док ће телевизијске станице правити специјалне емисије у којима ће гостовати фамилија, пријатељи, комшије, а ако таблоиди имају среће, гостоваће и љубавнице с ванбрачном децом.

Да ли је ово коначан финале насловне стране таблоидне Србије? Није искључено. С тим да су таблоиди најмање криви за друштво које, хајде да кажемо, нема амбицију да се масовно учлани у библиотеку или да се туче за карте кад гостује Зубин Мехта. Пре ће бити гужве кад камбек најави Синан Сакић.

Недавно је "Блиц" покренуо таблоид "Ало", а за који дан ће на тржиште изаћи још два дневника: таблоид "Газета" и дневник "Сутра". Према подацима НУНС-а, у Србији излази 18 дневних новина, укључујући и "Ало", чија су прва два броја, иако кошта девет динара, дељена бесплатно. На тржишту магазина, политички недељници кубуре с тиражом, док власници новина, које прате џет-сет теме и живот познатих, нарочито када то чине експлицитно, завирујући испод јоргана, сукњи или мајица – зависи из ког угла посматрате – углавном немају црне мисли када се приближавају оглашивачима или киосцима.

Тренд раста тиража таблоида и пад моћи такозване озбиљне штампе, која годишње губи од два до три одсто тиража, према подацима професора на Факултету политичких наука Мирољуба Радојковића, није само показатељ таблоидизације српског друштва, већ законитост глобалног тржишта.

– "Фајненшел тајмс" се продаје у 300.000 примерака, док "Дејли мирор" пребацује 4,4 милиона. Али, ниједна од тих земаља није постала таблоидна, нити се у њиховом друштву дешава нешто посебно узнемирујуће. Очигледно је да тамошњи таблоиди попуњавају забавни простор, с магичном формулом три "С": спорт, секс, сензационализам.

Професор Радојковић сматра да су наши таблоиди производ "пљувачке" културе политичког говора.

– Спремни су да за одређене услуге, противуслуге и новац, и тамо где нема скандала, објаве увреде, клевете и тако послуже политичким елитама у њиховом разрачунавању. Ако неко у тој утакмици, сличној прљавом боксу, нема свог медијског пулена, често му се јавља идеја да сам покрене сопствени таблоид. Они замењују оно што смо имали одувек – трачеве, гласине, људску потребу за попуњавање емоционалне празнине. Иако се таблоидима махом не верује, они постају главно средство за производњу афера. Живимо од афере до афере, а веома важна улога таблоида је скретање пажње са важних политичких и друштвених тема такозваним спиновањем. Зато поред етаблирана два или три таблоида, расте њихов број, и они опстају кратко, са становишта интереса, новца и стрпљења онога који их покреће – тврди професор Радојковић.

Ратко Божовић, социолог културе, у недоумици је када треба да одговори на питање: шта је произвело баналност данашњице, када је "познатост", односно стално присуство на страницама жуте штампе, и коначно, боравак у телевизијским тривијалним емисијама, потпуно заменила компетентност.

Дакле, ви сте компетентни онолико колико сте познати, а познати сте онолико колико се вртите на вечерњим журкама или партијама, од певачких до пословних. Ни ту није крај. Џаба сте се мучили, ако се сутрадан не појавите насмејани на средњим странама таблоидне Србије. 

За тај софтвер баналности, међутим, професор Божовић не оптужује таблоиде. Он подсећа да су управо ти листови покретали значајна друштвена, политичка и економска питања, у временима када се такозвана озбиљна штампа, као пијан плота, држала званичне и кабинетске верзије.

– Некада је у алтернативним новинама било далеко више истине него у озбиљним. Политичари су данас свесни да у политичком маркету не опстају због свог рационалног чињења. Они морају да буду медијски означени, дакле, да се појаве што брже и где брже могу. Њима је важно да се нађу у том медијском вртлогу, од телевизијских презентација, до сликовитих таблоида.

Драган Вучићевић, заменик главног и одговорног уредника "Преса" каже:

– Поменете ли обичном човеку реч таблоид, он одмах помисли да ће неко да га бије. Али, општи тренд у светском новинарству је таблоидизација дневних новина. Кад је "Политика" објавила текст на првој страни с насловом "Војин Ђорђевић: Дивац ми отима воду воду", пружила је доказ да је кренула таблоидним путем. Зато јој овом приликом најсрдачније честитам.

Вучићевић тврди да је још један угледан, озбиљан дневник, у последњих годину дана, објавио "16 најгорих измишљотина на првој страни".

Таблоидне колеге су можда у праву, тврдећи следеће: кад они направе материјалну грешку, реч је о жутој штампи. Када се озбиљни новинари излупетају, онда је то аналитичко новинарство. Један од колега сматра да је подела на озбиљну и таблоидну штампу заправо подела идеолошке природе.

Вучићевић истиче да је таблоидизација медија заправо учинила велику услугу српском новинарству. Формирано је тржиште новинара, њихова вредност расте, зна се ко кога узима, ко где прелази. Праве се трансфер листе уредника и новинара које почињу да личе на фудбалске...

Њему, међутим, смета када мрзитељи таблоида, махом невладин сектор, нашу жуту штампу сматрају најубојитијим оружјем политичких центара моћи.

– Најтиражнији британски таблоиди су управо политички таблоиди. У "Дејли мирору", свака трећа насловна страна је политичка. Шта ради немачки "Билд" кад ухвати Ангелу Меркел да купује сама у маркету? Лови је цео дан.

Антоније Ковачевић, главни уредник "Газете", таблоида у оснивању, доскорашњи шеф "Курира", указује да је успех таблоида лако објаснити:

– Србија је, наиме, земља у којој се све дешава брзо, промене од климатских, тржишних до политичких тако су драматичне да људи немају времена да листају некакве опширне, званичне, увијене формулације, већ траже нешто што је на први поглед јасно и концизно. За драмске ефекте нема велике потребе. Њих не диктирају новинари, већ наша сурова реалност – каже Ковачевић.

Тачно је да су таблоиди препуни примитивизма, али није ли све то последица својеврсне таблоидизације целокупног живота зачетог почетком деведесетих година? Нису ли се, уосталом, порнићи приказивали најпре на државној телевизији? Шта је прво настало, таблоидно друштво или таблоиди?

Ако политичке елите подсећају на чланове оркестра "Гранд параде", па никада не знате где завршава политика, а где почиње естрада и њене иконе Саша Ћурчић, Јелена Карлеуша и Мики, Принц од Купинова, да ли су онда таблоиди одговорни за оно што нам се дешава? Осим ако нам није потребан нови дежурни кривац. Ватикан, ЦИА, Коминтерна су одрадиле своје и припадају прошлости. Секте су такође мрачне, али некако превише.

Жута штампа је, и коначно, пример лицемерја политичких, финансијских или друштвених јунака који често с гнушањем анализирају таблоиде, али, кад их замоле за ексклузивни интервју, готово никада им не кажу историјско "не". Са друге стране, готово је незамисливо да озбиљни играчи на западу дају изјаве сличним медијима.

-----------------------------------------------------------

Нема места за све

Дневни продати тираж свих дневних новина у Србији је 800.000 примерака – 2000. године продавало се 500.000 примерака, а 2003. број продатих примерака дневне штампе нарастао је од 600.000 до 650.000. Тржиште расте, али оно је исувише мало за оволики број дневних новина.

– Као што се сада отварају, до пролећа 2008. године, бар три ће да се затворе. У Србији има места за четири таблоида, плус "Политику" – прогнозирају уредници таблоида на незваничним кладионицама.