Да ли и зашто мрзим таблоиде

Поједини новинари и уредници српске "жуте штампе" сами су себе овенчали звањима бораца за слободну реч. Како недавно рече Александар Јовановић, уредник "Преса" у познатом телевизијском програму: "Таблоидно новинарство, једнако слободно новинарство".
Или није баш тако… Ако је судити на основу мишљења и изјава представника либерално-демократских снага и невладиног сектора у Србији, таблоиди су све само не слободни и независни. На питање "Политике" зашто мрзите таблоиде, сви саговорници су одговорили да их не мрзе, али да им углавном не верују.

Жарко Кораћ, психолог и политичар, таблоиде у Србији би поделио у две групе.

– Не бих рекао да мрзим таблоиде. Код нас постоје две врсте оваквих новина. "Прави таблоиди", који пишу о познатима и јуре "масне" приче, и, с друге стране, политички јасно опредељени таблоиди који се најчешће баве "мутним пословима" и финансирани су из сумњивих извора. Због ових других су и "прави таблоиди" дошли на зао глас – сматра Кораћ.

Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, уверена је да "правих таблоида" у Србији нема.

– Мислим да код нас не постоје таблоиди у правом смислу речи. Код нас се може говорити о "жутој штампи" која је политички инструмент за ометање суштинских, демократских промена у земљи. Српски таблоиди заступају интересе одређених кругова моћи, а занимљиво је да се готово никад не зна њихова власничка структура. Често се такве новине "појављују ниоткуда", па нестају и поново се појављују под новим именом, а са истим новинарима – рекла је Соња Бисерко.

Душан Јањић, директор Форума за етничке односе, одговорио је да не мрзи таблоиде.

– Нећу да кажем да их радо читам. Прелистам их, јер верујем да они артикулишу оно што је масовно распрострањено као политички или етички став који људи сматрају забрањеним. Таблоиди успевају најбоље и има их највише у друштвима која имају лошу перспективу, а имају две функције – стварају илузију да ће људи у њима наћи одговор на све и чине да се читаоци осећају боље кад виде да се и познатима дешавају лоше ствари. Ако желите да измерите ниво здравља или болести јавног мњења државе, читајте таблоиде – препоручио је Јањић.

Наташа Кандић, директор Фонда за хуманитарно право, на питање зашто мрзите таблоиде, одговорила у препознатљивом стилу због којег је једни оспоравају, а други, пак, поштују.

– Прво, не мрзим таблоиде. Али нећу ни да учествујем у анкети са таквим питањем. Нека вам уредник да пристојније питање, онда ћу одговорити – поручила је Кандићева.

Весна Пешић, политичар, бивши амбасадор у Мексику, сматра да се српски таблоиди разликују од оних у другим земљама.

– Никога и ништа не мрзим, али мене је таблоид "Правда" на насловној страни оптужио да рекетирам Мишковића. На шта то личи? Они лажу и како то да волите? Таблоиди у нормалним земљама баве се пикантним дешавањима у свету познатих, а овдашњи таблоиди су симбол за гомилу лажи. Прате шта ради Легија, само што не пишу колико често иде у тоалет, а човек је оптужен за бројна убиства. Таблоиди су под присмотром, можда чак и контролом служби безбедности – уверена је Пешићева.

Владан Батић, адвокат и лидер ДХСС, каже да се појам медијске слободе погрешно тумачи у Србији.

– Имам индиферентан однос према таблоидима. Медијска слобода се у Србији доживљава као право да се политички неистомишљеници могу некажњено вређати и блатити. Тако се ствара медијски хаос, губе се аршини доброг укуса и реда. Дозвољено је да се произвољно и неаргументовано нарушава морални интегритет неистомишљеника, јер ова област није адекватно законски уређена. На Западу тога нема. Можете да објавите шта год желите, али се зна да ћете за лажи и клевете бити осуђени и озбиљно кажњени. Може се рећи да је Србија из медијског гулага Милошевићевог времена прешла у медијски вашар данашњице – закључио је Батић.