Градња могућа и над подземним водама

Српска престоница није град на две реке већ пустињско острво у океану. Песковито тле на којем је Београд подигнут лежи на бројним изворима подземних вода, које су велики потенцијал еколошки безбедне енергије али и тешкоћа за градитеље. У већ неколико наврата зграде и куће биле су прогутане у рупама које су се отвориле када је земља проклизала подрована подземним водама. Последњи пут се то десило недавно, у сад већ злогласном случају „Дубљанска”. Револт јавности и решеност власти да на одговорност позову инвеститоре, грађевинце и надлежне инспекторе ипак нису претерани јер подземне воде, мада отежавају рад, не би смеле да претворе ниједну локацију у „забрањену земљу” за неимаре.

Воде под престоницом има толико да су некада у овом граду постојале чак 72 велике чесме које су се напајале из подземних извора. Терен за подизање града који броји барем 1.500.000 становника и наставља да се шири створен је насипањем, али градитељи се тиме нису могли потпуно ослободити ограничења које им намећу воде у подземљу. Осим хидрогеолошког елабората за сваку зону града, неопходно је израдити засебну студију и за свако појединачно место где је планирана нова грађевина.

– Нема локације на којој је немогуће градити, питање је само под којим условима, што треба да покажу елаборати. Проблем је што постоје разне фирме које се баве таквим анализама и многе од њих су заслужиле уважавање, али неке се веома аљкаво баве својим послом – рекао је Борислав Вукићевић, в. д. директора Геолошког института.

Још гори пример немара према сопственој професији и јавној безбедности јесте када инвеститор процени да за новац потребан да се заврше студије има „паметније” планове.

–Улагачи понекад уштеде тако што из фонда геотехничке документације извуку податке за суседне објекте и на основу њих направе синтезни елаборат који прикажу као податке за зграду коју тек треба да подигну. На тај начин, наравно, немогуће је осликати стање на њиховој микролокацији и онда се стабилност нове грађевине и живот будућих станара излажу ризику – каже Милош Лазовић, професор Грађевинског факултета.

Недостатак одговарајуће студије услова за радове узрокује да нова зграда почиње да клизи још пре него што је подигнута. Злогласна спорост београдских грађевинаца такође није од помоћи јер градилишта на којима радови остану недовршени у сезони понекад нису правилно конзервирана и обезбеђена у току зиме, када количина влаге расте.

– Глина, на пример, не пропушта воду него је скупља. Ако упије превише воде, површ постаје глатка као лед и зграда која ниче на њој може да клизне у било ком тренутку – објашњава Душан Марковић из Геолошког института.

Градилишта подлокавају и изливи септичких јама, којима се и даље испомаже трећина становника Београда. Престоница се непрестано шири, грађевински предузимачи откупљују парцеле које заузимају дотрајале кућице из давних времена, када је још мања површина главног града могла да се похвали да је прикључена на канализациони систем.

– Инвеститори купују земљиште и руше потлеушице како би подигли солитере. Бивши власници плаца добијају станове у солитерима, не помишљајући да зграда није безбедна јер је тле расквашено – наводи Вукићевић.

Утеха је што приобаље, које услед помањкања простора у центру постаје све занимљивије инвеститорима, није ништа незгодније за градњу од других крајева Београда.

В. Вукасовић
Д. Мучибабић