Црна слова белог Радована

Ваљево – Кнежево поље на ваљевској планини Повлен ове суботе, на Малу Госпојину, трећи пут је било сведок раста својеврсног Пантеона српске културе. Споменицима великанима писане речи Радовану Белом Марковићу и Петру Пајићу, уз које су и споменици монаху и пастиру, придружио се, извајан у племенитом дрвету, Ава Јустин, светитељ, теолог, духовник. На већ традиционалној манифестацији Госпојински дани, коју организује удружење „Бели Повлен”, светковину је украсила и свечана додела награде „Бели” Слободану Стојићевићу, новинару у пензији, вишедеценијском уреднику у „Политици”, за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе. Награда „Бели” додељује се као израз поштовања и сећања на Радована Белог Марковића, књижевника и новинара.

Премијер Србије Милош Вучевић, специјални изасланик председника Републике, поручио је да је на Повлену душа блиска природи, коренима, вери и да „одавде када крећемо знамо да ћемо на право место стићи”.

– Свети Јустин Ћелијски је пре свега био наша савест, његов највећи благослов је био тај што је могао да нас све заједно опомиње да не бисмо заборавили Бога. Нека овај плато буде место наших сусрета самих са собом, место на којем можемо да се радујемо, али и да плачемо, место на којем ћемо рећи и хвала и опрости, место где ћемо моћи да се загледамо у његове свете очи и да тражимо и пронађемо наш пут и као народ и као држава – поручио је премијер Милош Вучевић.

Споменик Светом Јустину Ћелијском, који је у дрвету урадио лајковачки вајар Милутин Ранковић, свечано су открили премијер Милош Вучевић, епископ ваљевски господин Исихије и академик Матија Бећковић, председник Удружења „Бели Повлен”.

– На овом простору, где из године у годину ниче својеврсни Пантеон наше књижевности, културе и духовности, на неки начин се ствара и утврђује једна новинарска плејада, и то оних који су на изузетан начин сведочили о нашем културном животу, као и оних који су као новинари били најближе аутентичној књижевности у нас – оценио је др Зоран Живковић, председник жирија за доделу награде „Бели”, образлажући признање Слободану Стојићевићу, како је рекао, једном од најпрепознатљивијих „Политикиних” пера у последњим деценијама прошлог века. Стојићевић је, додао је, доносио мирис стварног и аутентичног живота и сликао најчешће тадашњи свет људи који су били испод последње маргине такозваног дневног друштвенополитичког живота.

– Репортаже Слободана Стојићевића су прелазиле ту границу између новинског текста и аутентичне литературе. Захваљујући свом таленту и радозналости он је новинском тексту, за који се каже да као хлеб отврдне већ после једног дана, давао највишу меру истине и искрену емоцију која се дуго осећала после дана кад је лист изашао из штампе – рекао је др Зоран Живковић.

У Радовановом духу, Слободан Стојићевић је своју беседу поводом награде започео речима да је „Р. М. звани Бели сасвим отишао у црно слово”, да се „онако крупан, орао од слова нашао у једном црном слову – метафори”.

– То црно слово немерљиво је велико. Нема ни краја ни почетка. Човек који је владао словима, кад је дошло време, нестао је у једном, црном слову које као космичка црна рупа гута оне који су за свако слово живели. Остала су његова црна слова и као ситни прапорци који музицирају, по библиотекама народним, школским, градским и сеоским... Црна слова белог Радована. Бело је Ваљево, Радован је Бели и празна хартија је бела, бела, бела... све док је црно слово не начне – беседио је Стојићевић.