Више од црвеног картона верницима

Немања Мајдов је саопштио да му је Међународна џудо федерација (ИЈФ) забранила да се пет месеци бави својим послом. Не само што не може да учествује на турнирима него ни на камповима и припремама. Као разлог је навео што се на Олимпијским играма у Паризу, уочи меча, прекрстио?!

Међународна џудо федерација има етички кодекс, којим не допушта религиозне гестове. У поглављу „Поштовање других” пише да је забрањено да се показује било какав верски предмет или покрет пре меча, док он траје и по његовом завршетку.

Дакле, све по прописима. Чак је на то ранијих година и упозораван.

У ствари, то је само изговор. Кажњен је што није без роптања прихватио да га је победила Румунка Јоана Бабијук. Да, баш она, а не Грк Теодорос Целидис, јер му је доделила три шида (опомене) и тиме га дисквалификовала.

Мајдов је у Париз отишао с највећим очекивањима и то с пуним правом, јер је светски вицешампион. Вишегодишњи напоран труд је пропао већ у осмини финала, иако није побеђен. С тим није могао да се помири, па је осуо дрвље и камење на судије и оне који воде џудо у свету. Шут не може с рогатим и сад га је стигла освета.

Да је тако потврдио је председник Џудо савеза Русије Сергеј Соловејчик у изјави новинској агенцији Тас:

– Мајдов је био дисквалификован због кршења етичког кодекса Међународне џудо федерације: није се поклонио на крају борбе, отворено је негодовао против одлуке судије. Поштовање правила је једна од основа наше спортске гране. Џудо није само борба, него и васпитање: оно нас учи да поштујемо оне око нас, да се уздржавамо и да будемо спокојни. Што се тиче религиозног геста у правилницима ИЈФ је речено да су изнад свега спортска начела. Нема подела ни по националном, ни по религиозном, ни по било каквом другом основу.

У датом случају Мајдов никако није могао да делује неповољно на противника, јер је Целидис Грк православац као и он. Друго, слобода вероисповедања је, бар до сада, важила за једно од људских права уздизаних у раван светих.

Уопште, зашто би некоме сметао нечији ритуал? Тим пре што Јевреји, хришћани и муслимани верују у истог бога.

Много је сујеверних спортиста, који су убеђени да ће да их бије малер ако пропусте да изведу свој „обред” или не понесу амајлију. И то не мора да има везе с религијом: неко води рачуна којом ће ногом првом да закорачи на игралиште (борилиште итд.), неко носи одећу која му „доноси срећу”...

Ако се ова „етичка заповест” доследно спроведе шта онда са заставама земаља на којима су крст или полумесец? Можда сутра проблем настане и због и религиозних имена: рецимо, сретну се Шпанац Хесус (Исус) и Арапин Мухамед?

Узгред, саме Олимпијске игре су у својој постојбини биле део верске светковине. У славу бога Зевса, коме је у Старој Олимпији баш због тога и подигнут храм.

А Соловејчиково позивање на то да нема поделе је продавање магле. Па сви учесници представљају неку нацију, то јест државу. Уосталом, члановима савеза на чијем је челу забрањено је да учествују у Паризу баш због тога.

Он је као пример узорног понашања навео случај с прошлогодишњег Светског првенства у Дохи када су се у финалу састали Инал Тасојев из Русије и Теди Ринер из Француске:

– Одлично се сећамо шта се тада десило на татамију и како је било у Иналовој души, али је он својим мужевним понашањем, достојним правог џудисте, дао пример милионима људи у целом свету. Џудо федерација Русије се није жалила, него је просто веровала у правичност ИЈФ и на крају је наш спортиста добио заслужену златну медаљу.

Тада судије нису виделе да је у продужетку борбе Тасојев извео победоносни противнапад, али јесу да је потом захват његовог противника био успешан. После неколико дана Међународна федерација је признала грешку, дубоко се извинила Тасојеву и доделила му златну медаљу. Баш лепо. Али златну медаљу је оставила и Французу, да не буде оштећен. А што на истом такмичењу у истој категорији не могу да буду два првака – нема везе!

Узгред, Афрофранцуз Ринер је у Паризу, где је Осетинац Тасојев био о свом трошку, али није могао да се такмичи, четврти пут постао олимпијски победник. Грк Целидис је, после поклоњене победе против Мајдова, догурао до бронзе.

Није џудо једини спорт у коме су нарочито осетљиви на све што је верско. Још уочи Светског првенства у фудбалу 2010. Фифа је исти јасак учинила и подробно објаснила шта се све не сме (на пример, да се после гола стрелац прекрсти или да погледа у небо, да се не виде религиозни симболи или тетоваже).

Углавном, на мети су хришћанска знамења (муслиманкама је, на пример, дозвољено да из верских разлога имају нешто другачију спортску опрему). Али ред ће доћи и на остале традиционалне религије. Као поплава се шире забране свега што је некада красило европску културу. На пример, намеће се да се не честитају Божић и Васкрс, него да се замени са „Срећан празник!”. Кад се ти стари хришћански обичаји искорене биће на мети муслимански, будистички, јеврејски.

Ево најсвежијег путоказа у будућност. У фудбалском првенству Немачке, првак Бајер из Леверкузена је, 14. септембра, победио у Хофенхајму с 4:1. Нигеријац Виктор Бонафејс је дао два гола и после оба је скинуо спортски шортс (добро је да није „заборавио” да обуче доњи веш). Кажњен је? Не, а и зашто би?! Жути картон се показује за скидање дреса, а он је скинуо гаће. Нигде не пише да је то забрањено. А пошто простаклук није верски знак ниједне нормалне религије на свету, онда је све у реду. Сам Бонифејс је после утакмице благоизволео да све „лепо објасни”:

– Нисам хтео никога да провоцирам. Урадио сам то пред нашим навијачима. То је тренд с „Тиктока” једног утицајног човека у Нигерији. Обећао сам му да ћу да навијам за њега и то нисам заборавио.

На страну што је први гол дао у првом полувремену, а други у другом, тако да је мало вероватно да су на обе стране били навијачи његовог тима. А и да јесу оно што је урадио је незамислив примитивизам (бар по досадашњем схватању шта је добро, а шта није).

Још је бриљантнији закључак сајта bundesliga.com, који је пренео његову изјаву:

„И то је све! Остаје само да се нагађа шта је припремио 23-годишњи играч за следећи пут.”

Сигурно је да неће да се прекрсти, клања, благо удара себе песницом у груди или да споји у круг палчеве и кажипрсте на обе руке. То су хришћански, муслимански, јеврејски и будистички знаци и њима нема места у новом врлом свету „политички коректном свету”, који потискује онај стари „оптерећен” религијом. Она, истина, није нераскидиво повезана са спортом, али људска култура хиљадама година цвета из ње.