Истовремено у два различита света

Садко Хаџихасановић (1959) већ три деценије живи и ствара у Торонту успевајући да разуме и премости моделе културе Запада и транзицију Истока. Међу срећним околностима је и сликарева едукација у којој је асимиловао квалитете сарајевске и београдске уметничке школе. Исто тако, током осамдесетих година прошлог века, учешћем на релевантним изложбама стекао је у Југославији репутацију афирмисаног младог уметника. Измене у поетском и ликовном концепту његовог дела током деценија логичне су и свака промена средине на магистралним тачкама његових путовања од Сарајева до Београда и Торонта појачала је иницијално питање идентитета, идеологије, мејнстрима и локалног, аутономије уметничког дела, културе сликарског језика…Пресељење у Канаду свакако је представљало нови велики изазов; животна пракса потврђује да само издржљиви људи са визијом савлађују емигрантске тешкоће, друштвене норме нове средине, егзистенцијалне и уметничке проблеме.

Да, Садко Хаџихасановић је избором концепције флуидне стратегије освојио нови амбијент и континуирано наставио да ствара, стекао свог галеристу, а притом пажљиво негује и присуство на регионалној сцени своје примарне домовине. Управо је изложба у Панчеву део те сликареве потребе, а поставка „Рат и мир 1984–2024”, мада најављена као ретроспектива, избором радова практично је то само делимично. Наиме, осим слике из 1986. године, из колекције ове панчевачке галерије, тон овој ретроспективи даје сведен и фрагментаран увид у Хаџихасановићево стваралаштво настајало протекле две деценије северноамеричког искуства. Свакако, добар оријентир су теме, ликови, форме, ситуације и формати експонираног избора који конституишу сензибилизовано поље у којем се препознаје ауторска специфичност. Истичући насловом да је реч о опозитним одредницама – рату и миру – сликар нас деликатно хибридним композицијама фигуративне провинијенције подсећа на стања ни рата ни мира, свеприсутности насиља у којем и деца непримерно узрасту носе оружје, а њихова невиност без заштите тангира драматично измењене кодове етике времена у којем се живи са ужасима рата по нашој планети.

Добра професионална поставка у новом простору ове панчевачке галерије – цртежи/слике и видео-радови визуелно је убедљива, посебно централни зид и фрагменти цртежа-слика инсталирани по стубовима и мањим зидним површинама.

У свом есеју у каталогу изложбе Бојана Видеканић пише о сликаревој способности да истовремено постоји у два различита света и да разуме те светове, као и о симултаности простора и времена. Са овом временском дистанцом може се рећи да је свој ауторски став Хаџихасановић брусио још као активан члан значајне сарајевске уметничке групе „Звоно” из осамдесетих година 20. века која је, уз тражење колективне креативности, тежила поштовању индивидуалности. Духовно братство са „Звоном” је блиско опцији да се изједначи уметност са свакодневицом из које произлазе и у њу се у различитим фазама враћа.

Упадљив је и сликарев концепт у вези са коришћењем рециклираних материјала као што су тапет или штампано платно: поред своје оперативне практичности (транспорт, излагање) инициране су и различите уметничке и социјалне конотације, а најупадљивија је симболична дислокација, нова контекстуализација, редефинисање и преименовање. Декоративни елементи, патерн индустријске штампе тапета или платна –  најчешће фигурални или флорални – у својој суштини интегрсани су у сам рад у којем су, већ према уметничким садржајем где су привидно недовршени радови отворени за читања, тумачења. Пример једног од опозитних идеала у читању су идилични умножени кадрови у пејсажу у чију је романтичарску самозатајеност унета драма времена егзиланата и садржај кадра згаришта, некадашњег Дома.

 Трагови егзистенције уметника у времену и простору су очито у сликаревом фокусу чије су упориште темопреоване хибридне ситуације између реалног и фиктивног, фрагментарности и ефемерности. „Кинг”, цртеж/слика коњаника на невеликој бакарној плочи за графику, идеја прошле године промовисана на самосталној изложби у Торонту, свакако је најава нових стваралачких изазова. Током претходних година Хаџихасановић је свој уметнички потенцијал почео да истражује и у дигиталној технологији. Ту кодови сурове стварности чине садржај три кратка видео-рада – „Kids with Guns”, „My name is Red”, „Gun Shy” -  у којима ручно цртана анимација афирмише сликарски кредо и појачава „човекову потребу да свој интимни простор претвори у митолошки пејсаж”.