Пад производње и раст зарада не иду заједно

Стопа привредног раста Србије тренутно је највиша у Европи, због чега и није толико нелогично да наша земља буде у самом врху и по порасту зарада. Ипак, истина је да су и код нас, посматрано међугодишње, у другом тромесечју ове године, у односу на исти период лане, плате расле нешто брже од раста БДП-а. Домаћи раст продуктивности у том периоду досегао је четири одсто, за разлику од рецимо Румуније у којој је забележен раст БДП-а од 0,8 одсто или Бугарске где је тај раст био 2,1 одсто. Међутим, у другом кварталу ове године у односу на тај период у 2023, и у Румунији и у Бугарској забележен је пад међугодишње укупне производње, док у Србији тог пада – нема. Наша земља забележила је раст међугодишње производње од 1,4 одсто, што је био још један добар разлог за подизање зарада.

– Код ових земаља раст плата је без покрића у расту БДП-а. Постао је већ тренд који се усталио и који је свакако неодржив на дуже, с оваквом динамиком привредне активности, поготово у појединим секторима као што је индустрија, где је у последњим месецима забележено драстичније смањење производње. А плате расту, и то двоцифрено, што није нормално. То је све последица инерције, потреба да се надокнади пропуштено. У неким економијама постоје и структурни проблеми, мањак запослених, па је то покушај да понуде нешто више, чим постоји недостатак радника – набраја економиста Иван Николић, из Института друштвених наука.

И у Србији је, рецимо, просветним радницима понуђена двоцифрена повишица плата – 12 одсто. То јесте висок проценат повећања зарада, сматра Николић, али он ипак одговара расту домаћег БДП-а.

– И ми покушавамо да надокнадимо пропуштено, да ниво тих зарада досегне ниво просека укупних зарада у Србији. Ипак, не треба томе да приступамо неодговорно, да у релативно кратком року покушамо да надокнадимо то што је раније пропуштено. Јер, то може скупо да нас кошта, управо у погледу овога што бележе земље у окружењу – додаје он.

Као пример нереалног поступања наводи Румунију у којој нема утемељења у реалној економији.

– На пример, плате у Румунији (просек је око 1.180 евра) достигле су ниво зарада у Хрватској (просечна нето плата око 1.250 евра). Код њих све постаје крајње неодговорно, па и даље имају највишу инфлацију, а јединим делом то је последица неконтролисаног подизања зарада и покушаја да се надокнади јаз у стандарду – објашњава Николић.

С друге стране, дугорочни тренд кретања зарада у Србији је упоредив са суседном Бугарском, која је од 2007. чланица ЕУ. Просечне бруто зараде у Србији од 2017. расту истим темпом као зараде у Бугарској. При томе је и њихов ниво подударан.

– Србија жели да буде чланица ЕУ, али евроскептици би на основу овога с правом могли рећи да нам стандард не би био битно већи и да је другачији приступ бриселских институција процесу проширења – наводи он.

Питање је да ли Србија може да настави да „гура” зараде запослених истим темпом и надаље. Николић додаје да је тренутни међугодишњи домаћи реални пораст БДП-а 4,2 одсто, али на то треба надовезати и дефлатор БДП-а, па се добија номинални раст који је двоцифрен.

– Ипак, кључна ствар је да имамо реални пораст БДП-а, који је и те како осетан, а ове земље из окружења га више немају, а бележе тако висок раст плата. Код нас нема толико великог одступања, иако оно постоји и може да се уочи. Оно није неодрживо у овом тренутку, али за убудуће, плате морају да прате реалну динамику економије. Не могу да расту у дугом року мимо реалног раста економије. То је неодрживо, јер би нас економија преко других механизама, пре свега, преко високе инфлације, ширења спољнотрговинског дефицита, односно дефицита текућег биланса и притисака на девизни курс вратила брзо на старо. Тиме би се поништила једнократна корист коју смо покушали да остваримо – објашњава Николић.

Да Србија није у истој стартној позицији као остале земље Европске уније и оне из окружења, сматрају представници синдиката.

Зоран Михајловић, секретар Већа Савеза самосталних синдиката, напомиње да је наша стартна основа нижа од земаља у окружењу.

– Њима је повећање зарада за пет одсто номинално много веће него наших 10 одсто, јер је наша стартна позиција нижа него што је у ЕУ. С друге стране, код нас потрошачке цене и потрошачка корпа расту у много већем проценту него у Европи. Куповна моћ нам је све нижа, док је тамо стабилније тржиште, тако да има доста оправдања за то што овде више расту зараде него тамо, иако нам ни ово повећање плата није довољно – каже Михајловић.

Он ипак сматра да „гурање” великих зарада може да изазове само додатно штампање новца и додатно задуживање. Сагласан је са економским стручњацима да баш зато државна политика у том погледу треба да буде умерена и избалансирана.

– Ако би плате превише расле, оне би само номинално расле, али не и реално, јер би инфлација то све могла да анулира кроз неки период. Зато нам је потребна избалансирана политика, да свака мера прати тржиште рада и радне снаге, да уопште привреда буде у балансу и да нема већих одступања – наводи Михајловић и закључује да нам „велике паре ништа не значе ако са њима не можемо ништа да купимо”.