Ситно, а важно слово о женском бићу

Сан Себастијан – Такмичење за „Златну шкољку” 72. Сан Себастијан фестивала почело је феминистичким филмом „Емануела” у којем редитељка Одри Диван нуди женски поглед на сексуално самооткривање и женско задовољство, а наставља се филмовима у којима су жене и даље главна тематска окосница. Већ сада је јасно да ће овогодишње издање фестивала бити у знаку положаја жена у још изразито мушком свету, у знаку жена као субјекта а не као оног типичног објекта мушке пожуде.

 У том смислу пријатно изненађење приредио је кинески филм „Везани у рају” Син Хјуо, познате и вишеструко међународно награђиване кинеске сценаристкиње која сада дебитује као редитељ. Овај филм приповеда потресну причу о смртно болесном мушкарцу и жени ухваћеним у страсној љубави, али и насиљу спрам других. Они после непредвиђеног инцидента беже и започињу путовање пуно неизвесности, али главна окосница приче се у суштини не мења. То је прича о љубави која преживљава пустош смрти и пролазно весеље живота. Реч је о храбром и тематски иновативном филму, какав до сада нисмо имали прилике да упознамо у кинеској кинематографији. Редитељка нуди стилизовану али и даље довољно експлицитну љубавну и телесну страст жене чији лик као да лебди између стварности и сновиђења. Лик успешне младе жене спремне да одбаци све управо зарад изненадно пронађене љубави и страсти. Све до сада познате иконичке женске фигуре у кинеским филмовима падају у воду. Створен је лик савремене Кинескиње у свету убрзаног економског развоја земље која као да већ граби у 22. век. „Везани у рају” јесте пријатно и визуелно и тематско изненађење.

Радује и гледање чилеанског филма „Место оне друге” познате редитељке Маите Алберди са изврсном Елисом Зулуета у главној улози. У улози младе, образоване жене и мајке Мерцедес, асистенткиње у канцеларији државног тужиоца и његове десне руке, којој те давне 1955. године упркос поштовању што јој мушкарци око ње указују није дозвољено да уђе, рецимо, у хотел или на какво друго јавно место намењено искључиво мушкарцима. Она је и у сопственој кући својеврсна несебична жртва два сина тинејџера и не много успешног мужа. И у кући је у другом плану само зато што је жена, иако је по памети, образовању, таленту и сналажљивости далеко изнад свих њих. За Мерцедес се ситуација мења када чувена чилеанска списатељица Марија Каролина Гел на јавном месту убија свог љубавника, јер ће тај случај променити погледе на свет главне јунакиње и њен властити живот. Мерцедес почиње да преиспитује свој живот, идентитет и улогу жене у друштву док у дому списатељице, у који је суд често шаље, проналази оазу слободе. Маите Алберди је овај свој филм градила на основу истинитог догађаја, али је проширила тематски видокруг на женско ослобађање од друштвених стега и норми, приближивши ову причу из времена прошлог у време данашњице у којем женама и даље не цветају руже.

„Кад долази јесен”, интимистички филм култног француског редитеља Франсоа Озона говори о женској старости, о генерацији бака пуних љубави, разумевања и топлине, којима ипак до краја не треба сасвим веровати, јер старци умеју тако слатко да заварају. Мишел (изванредна Елен Венсан), узорна бака, ужива у мирној пензији у бургундском селу, близу своје најбоље пријатељице Мари-Клод (Жосијан Баласко). На дан Свих светих, њена кћерка Валери (Лудивин Сањије) долази са Мишелиним вољенм унуком Лукаом који код баке треба да проведе недељу дана школског распуста. Али, ништа неће ићи по плану, јер Озон плете мрежу оног што се жанровски може назвати суспенсом на ивици трилера, док шири тематски поглед на друштвени положај старица и жена са дубоким борама којима овај наш конзумерски свет тако лако окреће леђа, а онај филмски их сматра непожељним за велико платно. Озон овим филмом чини две важне ствари. Показује како и остареле глумице могу да буду привлачне у ликовима главних филмских јунакиња. Друга ствар је то што доказује да друштвено-социјални положај маргинализованих старица и те како може да буде добра и интригантна филмска тема. Једноставно, Франсоа Озон је мајстор да зачини своју филмску „чорбу” оним неочекиваним заплетима и расплетима, хуморним пасажима и пикантно суморним а тако често компликованим породичним односима. Озонов филм је до сада оставио најповољнији утисак. С обзиром на то да су до сада сви његови филмови са успехом били приказивани у Србији, верујем да ће и овај. Вреди.