Светло Раде Живковић никада није трепнуло

Комеморативни скуп поводом последњег поздрава од барда српског глумишта, непоновљиве Радмиле Живковић (1953–2024) која је деценијама уназад пленила својим глумачким „светлом” одржан је јуче у њеној матичној кући: Народном позоришту у Београду где је као првакиња Драме уткала сценски живот бројним хероинама. Од ове уметнице која је српску културну сцену задужила својим даром и посвећеношћу опростили су се чланови њене породице, пријатељи, колеге. Међу њима Татјана Бошковић, Драгана Варагић, Бојана Стефановић, Александар Ђурица, али и министри Никола Селаковић и Ивица Дачић...

– Радмила Живковић није била обична глумица. Несвакидашњи дар отворио јој је одмах врата и филма и позоришта. Када у овом тренутку сагледамо њену уметничку биографију, видимо да је тај дар скоро пет деценија присутан како на сцени, тако и на филму и телевизији – нагласио је Светислав Гонцић, управник националног театра опраштајући се од своје колегинице и приметио:

– Рада Живковић рођена је 14. јануара 1953. године у Крушевцу, граду који је дао велики број наших највећих глумаца. Незаборавни Чкаља, дивни Ђуза, изузетни Ташко Начић, сјајна Олга Станисављевић, велика Рада Савићевић, мој драги Бата Паскаљевић, наравно Госпођа министарка Љубинка Бобић и још много великих имена из Крушевца стварали су нашу сцену и заувек обележили наше глумиште, постајући узор генерацијама које ће доћи. Данас можемо да кажемо да је свако од тих имена једно светло на небу глуме, тим светлима се придружио и сјај Раде Живковић.

У Атељеу игра Јагоду у представи „Чудо у Шаргану“, у режији Мире Траиловић, пошто је дипломирала. Играла је у Атељеу још улога, игра Рада Живковић и на разиграним Теразијама, „Солитер” и друге представе, све више обасјавајући наше сцене. Истовремено, каријера јој расте и на филму и телевизији: „Кошава”, „Хајдучка времена”, „Квар”, „Иди тамо где те не познају”, „Другарчине”, „Петријин венац”...

Као већ афирмисана глумица, године 1984., постаје стални члан и првакиња Драме Народног позоришта у Београду у коме ће играти најзначајније улоге своје позоришне каријере: „Развојни пут Боре Шнајдера”, „Чујеш ли мама мој вапај”, „Стање шока”, „Хасанагиница”, „Госпођа министарка”, „Коштана”, „Др”, „Баханаткиње”, „Ожалошћена породица”, „Нечиста крв”, „Магбет”...

– Светло Раде Живковић никада се није угасило, никада трепнуло у сумњи пред мраком. Њена највећа снага је била истина, бескомпромисна и снажна, која је њеној изузетној креативности давала тежину и јединствен глумачки израз што се једноставно не може научити. Четрдесет година у Народном позоришту у Београду, Рада наставља управо где је велика Љубинка стала, Министарка наставља да живи, преносећи Нушићеву поруку: Живка је лик, карактер у роману који пише живот, роману где је немогуће променити ток, роману што је већи од свих нас и у којем нема преваре. У најбољем глумачком смислу, са пуном свешћу, трагична комика истине живота, може бити интерпретација само онога ко се дубоко у себи вечно бори за светло. То је знао велики Јагош Марковић у представи „Госпођа министарка” Бранислава Нушића, са Радом Живковић као Живком, знао је да она спада у ред легендарних глумица националног театра као што су у своје време биле Жанка Стокић и Љубинка Бобић – констатовао је Гонцић.

Комеморативни скуп завршен је филмом који је приредио редитељ Балша Ђого, са инсертом из дела „Госпођа министарка” и реченицом што ју је Радмила Живковић изговарала тумачећи насловну јунакињу: „Идите кући, али запамтите ја могу опет да будем министарка.”