Жене су тамо где тражимо правду

Жене у средњим годинама данас доминирају српским правосуђем више него икада у историји. Мушкарци су пре две и по деценије чинили половину, пре једне деценије трећину, а данас тек једну четвртину судија у Србији. Подаци Високог савета судства (ВСС) потврђују да је највећи број жена на судијској дужности управо у периоду средњих година. Просечна старост судија у Србији је 51 година. На дужности судије су 1.963 жене и 691 мушкарац.

Проценат жена судија је 74, а исти однос „снага” има и судско особље – 8.247 жена и 2.879 мушкараца раде као судијски помоћници, државни службеници и намештеници. Њихова просечна старост је 47 година.

Ако бисмо имали неки судски спор, највећа је вероватноћа да ће нам судити жена у средњим годинама, чији је распоред суђења претрпан и која често носи списе предмета са собом како би их проучавала код куће. На функцијама јавних тужилаца раније су били доминантни мушкарци, да би пре десетак година била једнако заступљена оба пола, али данас су и у тужилаштвима жене у већини. Према подацима Високог савета тужилаштва (ВСТ), од укупно 695 јавних тужилаца у Србији – 432 су жене, а 263 мушкарци.

Грађани завршавају велики број правних послова код јавних бележника, односно нотара. Од 226 нотара у Србији, 132 су жене, а 94 мушкарци.

Правну помоћ у различитим животним ситуацијама пружа адвокатура, која је традиционално била мушки посао. Данас у Србији укупно има око 12.000 адвоката, од којих половина ради у Београду. У овој правосудној професији однос снага је данас скоро изједначен – 52 наспрам 48 одсто у корист мушкараца.

Правда је вековима била у рукама „јачег пола”. Мушкарци су били бројнији у свим правосудним професијама и увек на руководећим местима.

Адвокат Зора Добричанин Никодиновић каже да је прве кораке у адвокатури, пре 35 година, правила када је то био мушки посао. Због тога је, између осталог, уложила много времена и рада да би доказала да је равноправна, па и боља од многих колега. Данас је сматрају једним од најуспешнијих адвоката (или адвокатица) у Србији.

Брани оптужене у озбиљним и најтежим предметима. Новинари знају да се у судници бори као лавица за своје брањенике, а јавност је познаје и са телевизијских екрана, јер никада не одбија да пред камерама изнесе свој стручни и лични став.

Као пуномоћник оштећених, заступа породице убијене деце у Основној школи „Владислав Рибникар” против родитеља дечака убице. Поред правних аргумената, износила је и оне личне, људске и породичне. Покушавајући да објасни и себи и другима како је могуће да једно дете учини тако монструозан злочин, говорила је и о родитељству и о опасностима које се крију на друштвеним мрежама.

– Не постоји универзални рецепт за то да будеш добар родитељ. Децу мораш стално да ослушкујеш, да си увек на располагању за разговор кад деца то пожеле, да их слушаш како дишу и у најбуквалнијем смислу и да усмераваш. То није једноставно. Некад мораш да уђеш укоштац, али мораш да истрајеш и успоставиш правило. Деца воле правила и воле ограничења јер управо то њима улива сигурност и поверење. Много је лакше да будете добар адвокат, добар судија, тужилац, добар лекар, добар инжењер, него да будете добар родитељ. А да ли сте добар родитељ, то се увек преиспитујете. Тако сам се трудила да васпитавам и своје синове, да увек будем ту за њих. Иако сам много времена проводила на послу, изгледа да ипак нисам била тако лоша, јер је занимљиво да су обојица одабрали да буду правници, па је тако старији Никола скоро већ пет година адвокат, а стиже и појачање јер је млађи Андрија управо ових дана положио правосудни испит. Одрастање деце није лако и захтева много напора и компромиса, на крају се у коначан скор рачуна само оно што је лепо, али се као искуства сећамо и оног што није – каже Зора Добричанин Никодиновић.

Никада није заспала пре него што деца дођу из града.

– Морала сам увек да их видим, загрлим, пољубим кад уђу у кућу, да знам какви долазе кући, како се осећају, да чујем како је било. Трудила сам се да знам са ким се друже, забављају. Међутим, и они су трпели због мог посла, па ако сутрадан ујутру имам неко тешко суђење где ми треба посебна концентрација, ми се договоримо да те вечери не излазе уопште – каже Зора Добричанин Никодиновић.

Успон у каријери не гради се само једним случајем, већ годинама. Управо у средњим годинама, након 5. октобра, бранила је многе окривљене у „случајевима који интересују јавност”, и углавном достизала оно што је врхунац за сваког адвоката, а то су ослобађајуће пресуде (случајеви Ибарска магистрала, одавање државне тајне, покушај убиства у Будви, убиство Славка Ћурувије).

Градила је своје одбране и оне су градиле њу, а све то време била је мајка и супруга у породици, али и брижна и пожртвована ћерка својих већ старих родитеља о којима говори са великом љубављу и захвалношћу.

– На почетку каријере, када сам била приправник, мој први принципал ми је рекао да без подршке породице нико не може да буде добар адвокат. То је посао који траје 24 сата и породица то мора да прихвати и да разуме. Борба за правду и истину је често борба са ветрењачама, али и данас, после толико искуства у адвокатури, могу да кажем да није лако, али је лепо и опет бих исто – каже наша саговорница.

Догађало се да телефон звони и у два сата ноћу и да мора да устане и да иде, а то је баш био проблем док су деца била мала.

– Сигурно је да сам провела више времена у судници, у притвору и затвору са клијентима и у канцеларији, него код куће са породицом. Посебно је тежак и захтеван рад у притворским предметима, којих је било не знам колико. Моја колегиница Јелена је рачунала онако паушално да сам у притвору провела минимум седам, осам година... можда и десет, што чекајући да уђем у посету, што у посетама клијентима, а то нико не може да плати. То је најтеже у овом послу. Кад укину притвор клијенту, као да су и мени и баш сам се уморила, па већ неко време нерадо улазим у те „притворске” предмете. Моји ме терају да напишем књигу, обећала сам им, мораћу, али не знам кад јер ми увек фали време, кратак ми је дан иако мало спавам – каже Зора Добричанин Никодиновић.

У средњим годинама преживела је тежи облик короне, али се и тада вратила у судницу у најбољем издању. Своје успешне одбране и посебно многе ослобађајуће пресуде сматра својим ордењем, каже да неколико сматра и „златним олимпијским медаљама”.

Средње године живота су најпродуктивније за жене, јер управо у том периоду имају довољно искуства и зрелости да могу да напредују у каријери, а да истовремено буду и мајке, супруге и ћерке, под условом да у породици имају подршку и разумевање.

Саплитање на путу ка врху

– Правосуђе је некада био мушки, а сада све више женски посао. Ипак, на најважнијим местима су углавном мушкарци, а они, кад виде жену да се пење ка врху, некако удружено покушавају да је саплету, а кад жена успе да све то превазиђе и да их прескочи – тек онда почиње респект. Међутим, успешну жену нико не воли, ни мушкарци, ни жене. Што пре то схватимо, то је лакше и то је мање проливених суза и мање осећаја да сте добили „нож у леђа”. Зато, драге моје успешне жене, не заваравајте се да вас воле, не, не воле вас, само сте им потребне и чекају тренутак кад ћете да се спустите, али не одустајте. Кућа не лежи на земљи него на жени, па тако и породица и друштво. Зато, нема посустајања, ни одустајања, већ главу горе и сигурно, али женствено корачајмо напред на својим штиклама – поручује Зора Добричанин Никодиновић.